Veliki pisac imao je poruku, koja nam može pomoći da shvatimo nečije postupke i odluke.
Pre mnogo godina u našoj kući je zazvonio telefon. Mama je podigla slušalicu, a s druge strane je bila njena sestra. Rekla joj je kako je napustio suprug, ostavivši je samu sa dvoje dece. Mama je počela da psuje, govoreći kao je on izdajnik, nesrećnik, kukavica… Kipela je od ogorčenosti.
Sledeće godine isto se desilo i našoj porodici. Tata je otišao kod druge žene. Mama je ponavljala kako su svi muškarci isti i kako će nam biti bolje bez njega. Nismo bili siromašni, ali nismo živeli ni bogato. Štedeli smo od onog za šta je mama vredno radila. Nakon par meseci, otac je došao, podvijenog repa, tražeći da se vrati kući. Međutim, mama nije htela ni da čuje za to.
„Moram da budem ponosna i ne smem da mu oprostim. Živećemo bez njega i snaći ćemo se,“ ispričala je mama svojoj sestri preko telefona.
I živeli smo. Iako je taj ponos bio zaliven gorkim suzama samoće. Mama nije htela da pokaže razumevanje prema svom mužu. Nije htela ni da ga sasluša kada je došao da se pokaje.
Naravno, godinama kasnije i ja sam doživela nešto slično. Muž je odlučio da ode. Ali mene je do tada život već naučio da nije sve tako jednostavno.
Kada grešimo očekujemo da će nas ljudi razumeti, da će nam oprostiti, ali isto tako mi ne želimo da oprostimo drugim ljudima. Ali zar deo naše krivice nije taj, što čovek želi da se distancira od nas?
Ja sam se rano udala, čini mi se da sam još bila dete, kao i moj suprug. Razumela sam njegovu želju da vidi šta još ima tamo negde, ali nije mi bilo lako.
Svaki čovek doživi momenat u životu kada se upita da li je srećan. Da li je izabrao dobar put?
To ne znači da sada morate pustiti muža da živi sa drugim ženama da bi pronašao sebe, ali svako u životu ima pravo da pogreši. Nije sve crno-belo.
Paolo Koeljo je to lepo rekao ovima rečima: Ponekad treba da obiđete ceo svet da biste shvatili da je blago zakopano baš u vašem dvorištu.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com