Najuzvišenije srpske rime, nanizane u pesmu pod čuvenim naslovom "Santa Maria della Salute" – vremešni i već bolešću onespokojeni pesnik Laza Kostić dovršio je u toku leta 1909. godine. Svoju pletisanku i labuđu pesmu koja se u pesnikovoj duši kovitlala punih šest godina – nesrećni Laza posvetio je Lenki Dunđerski, najlepšoj ženi toga vremena, upokojenoj osam godina pre nego što je napisan prvi stih "Santa Marije". Kada se sve sabere, može se reći da je pesma nastajala i punih 14 godina.
Apsurd ljubavi i samog života jeste u tome što naše pesme nad pesmama verovatno ne bi ni bilo da ne beše Somborke Julijane Palanački, kojom se Kostić, umoran od boemskog života, besparice i dugova, oženio 1895. godine, nastanivši se u njenoj kući na glavnoj somborskoj ulici, tik uz pravoslavni hram posvećen svetom Georgiju. Tek tako zbrinut, Kostić je mogao svu svoju spisateljsku energiju da usmeri u stavranje. Dobrodušna naslednica volela je i čekala pesnika skoro četvrt veka i u 46. godini najzad je dočekala da postane Lazina supruga. Njoj je pesnik posvetio tek nekoliko manje poznatih stihova, dok su stihovi pesme nad pesmama posvećeni mladoj Lenki, koja je umrla dva meseca posle Lazinog i Julinog venčanja.
Pesnik i njegova inspiracija upoznali su se četiri godine ranije u Krušedolu, jednom od dvoraca Dunđerskih. Ona je, po svedočenjima Novosađanki tog vremena, bila visoka, vitka, uvek elegantno odevena, vrlo lepa i nimalo razmetljiva. Bila je, kažu, prijatna i mila, volela je jahanje, muziku, dobre pisce, govorila francuski i nemački. Ni u posmrtnim danima Kostić nije zaboravio Lenku Dunđerski. Pred odlazak u Beč, na lečenje bez nade, ostavio je testamentarnu poruku da se od njegovog novca daja manastiru Krušedolu po hiljadu kruna i da se tamo svake godine čita molitva za spas Lenkine duše.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com