Raznorazne obaveze koje imamo na svakom životnom planu često nas čine ne samo preopterećenim nego i neodlučnim. Dileme s posla prenose se u naše privatne živote, zatim nam se privatni životi – opterećeni nedoumicama kojima tu nije mesto – dodatno komplikuju, a mi sedimo i grickamo nokte razmišljajući o tome koju odluku, kako, kada i gde treba sprovesti u delo. A vreme nam, naravno, teče. Umesto da se "bacimo" na akciju, postajemo nervozni, a nervoza, kao što svi dobro znamo, pre može da nas dovede u situaciju da pogrešno odlučimo nego da napravimo pravi izbor.
Da bismo u sebi prepoznali neodlučnost, ne moramo da budemo izloženi samo velikim poslovnim izazovima. Neki od nas se "spetljaju" i oko izbora šta treba staviti u koju fioku. A sve zavisi samo od nas i naših organizacionih sposobnosti. Naravno da se na kraju dana osećamo iscrpljenim, naročito ako naporno radimo, ali to tako treba da bude jer bismo se u suprotnom osećali beskorisno. Naporan radni dan ne znači da se nalazimo u prelomnom periodu. Svađa s voljenom osobom takođe. Situacije koje izgledaju kao velike "biti ili ne biti" dileme ne moraju uvek da budu toliko fatalistički postavljene. Stepen njihove ozbiljnosti redovno zavisi od toga koliko im mi sami dajemo na značaju.
Trebalo bi biti spreman za svakakve neprijatnosti. Tako razmišljaju pesimisti. Trebalo bi očekivati samo najbolje čak i onda kada mislimo da su nam "sve lađe potonule". Tako razmišljaju optimisti. Trebalo bi sagledati situaciju i skladu s njom doneti određenu odluku. Tako razmišljaju oni koji su pre svega racionalni. Ponekad je gotovo smešno koliko ni sami nismo svesni toga koliko mnogo odlučujemo o svom životu čak i onda kada određene prilike podvlače da je stepen našeg odlučivanja minimalan.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com