Jutros me je obuzela zla slutnja da možda i nisam više tako mlad kao što sam nekada bio. Pazite, ja na rođendane gledam kao na lanjski sneg – prestali su da me čude. Promene koje doživljavam tokom godina uveravaju me da sam u pravu. Dobro, više mi se ne dešava da idem stepenicama, umesto toga idem liftom, možda je i kućna apoteka nešto šarenija, a kada odem na more, ne pada mi na pamet da preplivavam od obale do obale, ali samo zato što me mrzi. Jedino iz tog razloga.
A istina je da sam počeo da zaboravljam. Ne zapišem li istog trenutka sve što mi padne na pamet, u sekundi ode misao. Najviše zaboravljam lica. Prođe tako neko pored mene, javi se, a ja ni da me ubiješ, ne znam odakle ga poznajem. Naravno, na upućeni pozdrav uzvraćam širokim i srdačnim mahanjem, ali ne daju se svi zavarati time. Ponekad imam utisak da su me provalili ili da počinju da misle kako spadam u grupu širokogrudih ljudi.
Slab sam i sa imenima. Posebno kada treba čitati rusku literaturu. Čim dođem do dela gde Mihailo Sidorič Ljadovski počne da razgovara sa Semjonom Porfirovičem Dimitrijevim, ja zapnem i ne mogu da nastavim, jer ne znam ko je ko.
Ljudi, međutim, baš umeju da vas iznerviraju. Znate onu pogibeljnu teoriju da je čovek star onoliko koliko se oseća. To većina voli da kaže.
Dobro. Neka im bude. Ja mislim da je čovek, koliko god vrdao, ipak star tačno onoliko koliko mu je godina. Želite li da znate koliko imate godina? Nema tu šta da pitate kako se osećate. Otvorite svoj pasoš, tamo sve piše.
Ipak, i godine imaju svoju prednost. Uz časnu starost dolazi i blaženo spokojstvo i zrela mudrost. Moraću da im verujem na reč. Kažu da onda nikome ne zavidite ni na čemu, oslobođeni ste svih ljudskih slabosti, pomireni sa svetom. Ipak, ako se sve to postiže redovnim ustajanjem u šest, tuširanjem hladnom vodom, petokilometarskim trčanjem i znojenjem u sauni, nisam siguran da želim da se bavim time.
Bilo kako bilo, radije bih imao dvadeset i pet, a da pri tom izgledam kao da mi je pedeset pet, nego obrnuto.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com