Ima devojaka i žena kojima je nezamislivo da izađu iz kuće nenašminkane; šminka im je nešto što se podrazumeva. Većini je sasvim normalno da se pripadnice lepšeg pola šminkaju, a malo ko uopšte razmišlja o istoriji nekih delova šminke, recimo, o karminu – i o tome da je redovno karminisanje relativno nova pojava.
Još su stari Egipćani imali neku vrstu karmina, tačnije, koristili su neki biljni ekstrakt da bi obojili usne – i to su radili i muškarci i žene. Međutim, u drugim delovima sveta karminisanje nije bilo nimalo uobičajeno i dugo nije ni postalo uobičajena pojava – naprotiv. Nije da je bilo potpuno nepoznato kao pojava, ali nije bilo ni u opštoj praksi, koristili su ga neki slojevi društva i/ili neke profesije.
Recimo, Engleska u 18. veku. Godine 1770. engleski Parlament je čak doneo zakon kojim je propisano da treba da bude kažnjena svaka žena koja je muškarca namamila u brak „kozmetičkim sredstvima“ – to je smatrano veštičarenjem. Ni u 19. veku se stvari nisu promenile što se karminisanja i šminkanja uopšte tiče. Kraljica Viktorija je objavila da je šminkanje nepristojno (dobro, makar ne biste bili proglašeni vešticom ako se našminkate), pa su u modu ušla bleda lica.
Tek je početkom prošlog veka karmin ušao u opštu upotrebu, i to zahvaljujući tada novoj umetnosti – filmu. Ugledajući se na junakinje filma, mnoge žene su počele svakodnevno da koriste karmin. Koristi se za popravljanje i ulepšavanje izgleda usana, a u rukama majstora šminke karminom se može načiniti i pravo umetničko delo.
Naravno, otkad je u opštoj upotrebi, nalaze se i alternativni načini korišćenja – karminom se može ostaviti poruka na ogledalu, zapisati broj telefona na salveti, a tragovi se mogu ostaviti i na nečijoj košulji ili majici – ovo poslednje bi ipak trebalo izbegavati.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com