Koliko puta ste čuli za čuvene leptiriće u stomaku ili ih i sami osetili? A da li ste se zapitali šta znače i kako nastaju?
Izvesno je da prve simptome zaljubljenosti, bar ne isprva, nećete povezati sa osećajem opasnosti.
Tačno je, doduše, da mozak Homo sapiens sapiensa ne prepoznaje da li imate svoj prvi javni nastup, da li upravo idete na prvi dejt ili pak bežite od sabljastog tigra.
Naše telo sistemski gotovo isto reaguje na brojne osećaje neizvesnosti. Među njima su i „leptirići u stomaku”.
Nauka često i sa razlogom želudac naziva „drugim mozgom”, a tu tvrdnju zasnivamo na preko 100 miliona neurona koji se nalaze u crevima i tako naš probavni sistem direktno povezuju sa mozgom.
Kada dolazi do leptirića u stomaku?
Zapravo, mozak i želudac u neposrednoj su vezi svaki put kada se susretnemo sa potencijalnom opasnošću ili neizvesnošću.
Naš nervni sistem saopštava neuronima u crevima da se nešto dešava, i tada na scenu stupaju leptirići u stomaku.
Ali, da bismo u potpunosti naučno razumeli motive naših unutrašnjih leptira, vratimo se stotinama hiljada godina unazad – u doba naših praistorijskih predaka, kada su ljudi svakodnevno strahovali od iznenadnih napada predatora.
Ubrzan puls, gubitak apetita i napeti mišići nogu omogućavali su im brz beg od opasnosti.
Pokazaće se da, iako zaljubljenost nije nužno opasna po život savremenog čoveka, naše telo se s takvim stresom nosi na isti način kao praistorijski čovek pred predatorom.
Uska povezanost probavnog sistema sa našim mislima i osećanjima znači da se trema i anksioznost brzo mogu pretvoriti u ne tako pozitivnu stomačnu akrobatiku. Znamo i ko je za to zadužen – nervni sistem.
Ljudsko telo sposobno je da se brine o sebi bez previše voljnih radnji. Znamo da ne moramo da se fokusiramo kako bi naše srce radilo ili da bismo treptali – to su automatski procesi koje orkestrira naš autonomni nervni sistem.
Njega možemo posmatrati kao kontrolni sistem koji deluje uglavnom nesvesno, a reguliše životne radnje: brzinu otkucaja srca, varenje, disanje, širenje zenica, mokrenje i seksualno uzbuđenje.
Da li možete da vidite kako je svaka od tih radnji povezana sa stresom?
Simpatički i parasimpatički nervni sistem igraju važnu ulogu
Autonomni nervni sistem može se podeliti na dve približno jednake grane – simpatičku i parasimpatičku ili, kako ih pamtimo sa časova biologije: „bori se ili beži” i „odmor i probava”.
Obe grane aktivne su u našem organizmu 24 časa dnevno, sedam dana u nedelji, iako deluju suprotno jedna drugoj.
Simpatički sistem („bori se ili beži”) odgovoran je za ubrzavanje pulsa, dok ga parasimpatički sistem („odmor i probava”) usporava.
Tako je brzina kojom kuca srce ravnoteža aktivnosti obe grane autonomnog nervnog sistema. Ali, ako pojedemo više nego što bi trebalo tokom nedeljnog ručka, parasimpatička grana postaje dominantna i osećamo se tromo i pospano.
Parasimpatički zadatak je sledeći: velika količina krvi iz srca usmerava se ka stomaku za proces varenja, dok vas autonomni nervni sistem čini pospanim, kako bi želudac mogao da nesmetano pređe na svoj zadatak.
Možete se pitati: kakve to veze ima sa leptirićima?
Jedna od glavnih uloga nervnog sistema jeste da vas pripremi za ono što se može dogoditi. Vratimo se na trenutak praistorijskim ljudima.
Autonomni nervni sistem predstavlja i evolucijsku prednost, jer se, u skladu sa percepcijom realne opasnosti, energija šalje u mišiće ruku i nogu, spremne za što brži trk ili borbu.
Zajedno sa odlivom krvi u mišiće, oslobađa se i adrenalin (koji deluje na brže pumpanje krvi i jači puls) i ogromna količina glukoze koja dolazi iz jetre.
Povlači se krv iz creva i jasno se preusmerava ka pomenutim prioritetnim mestima: mišićima ruku i nogu.
Međutim, time prouzrokovan, gotovo akutni nedostatak krvi u crevima ima za efekat gubitak alerita i usporenu probavu.
Mišići koji oblažu želudac i creva usporavaju mešanje delimično svarenog sadržaja. Sužavaju se krvni sudovi, posebno u ovom regionu, smanjujući protok krvi kroz creva.
Adrenalin skuplja veći deo crevnog zida usporavajući varenje i omogućavajući poznati lepršavi osećaj. I tako nastaju leptirići u stomaku – iako pred nama nije opasnost.
Naš mozak ne pritiska samo tastere nervnog sistema kako bi nam srce ubrzano radilo, obrazi se zacrveneli, a zenice raširile.
Dopamin odgovoran za „ljubav na prvi pogled“
Svaki put kada vidimo osobu koja nam se dopada, mozak oslobađa jake neurotransmitere. Dopamin je prvi pokazatelj da smo primetili nekog ili nešto što nas čulno privlači.
Otud „ljubav na prvi pogled” ili „hemija” među zaljubljenima.
Takođe, nivo supstance nazvane norepinefrin značajno se povećava, što povećava čulni fokus, ali može učiniti i da se osetimo nervozno i oprezno.
Endorfin i oksitocin, takozvani hormoni sreće i zaljubljenosti, takođe se luče u velikim količinama, ali ne toliko brzo kao što bismo očekivali.
Ovi neurotransmiteri počinju da se oslobađaju tek kada se pored osobe u koju smo zaljubljeni osećamo prijatno, bez treme.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com