Serija o slavnoj srpskoj dinastiji u produkciji Javnog servisa, kao najskuplji produkcijski projekat u istoriji srpske televizije, nailazi na oprečne reakcije istoričara.
Kada učitelj mladom Rastku Nemanjiću poručuje da konačno „skine mrak”, svakako ne misli da ode do oftalmologa i skine kataraktu.
Učiteljevo uporno insistiranje mladom princu da „pričvrlji nešto” dolikovalo bi možda kafanskom jeziku ovog vremena, ali je teško poverovati da su se takve provodadžijske preporuke izgovarale krajem 12. veka.
Dugonajavljivano emitovanje serije „Nemanjići” u produkciji Javnog servisa, kao najskuplji produkcijski projekat u istoriji srpske televizije, nailazi na oprečne reakcije gledalaca, koje su kulminirale scenom Rastkovog ulaska u monaški svet. Iza njega, u kadru je freska Svetog Save! Dakle, najveći srpski svetitelj, oslikan na zidu manastira, posmatra samog sebe u ranoj mladosti.
Ma da li se to Rastko upravo zamonašio u Sv. Savu pored freske — Sv. Save na zidu? #nemanjici pic.twitter.com/Kg52Bjs3a1
— Alesandro Simić (@slonoxy) February 25, 2018
Pažljive i mahom maliciozne kritičare serije ne bi iznenadilo da u nekom od narednih nastavaka Sava naruči – Karađorđevu šniclu.
Posle prikazivanja pilot-epizode serije „Nemanjići” odmah su nastale oštre polemike u javnosti, od onih da je pisanim uvodom trebalo gledaocima približiti epohu o kojoj je reč, do primedbi scenaristima Gordanu Mihiću i reditelju Marku Marinkoviću zbog loše glume, odsustva dramaturgije i upotrebe slenga kojim pripadnici slavne srpske dinastije ponekad više podsećaju na – Dorćolce.
Kritičari već predviđaju duhovite nastavke dijaloga Stefana Nemanje i njegove verne ljube, u kojima mu ona odaje strašnu tajnu: da su sinovi Vukan i Stefan netolerantni na gluten. Ali, ako su Stefan Nemanja i Fridrih Barbarosa razgovarali o novom svetskom poretku bez prevodioca, jer nemački car u serijalu govori srpski daleko bolje od NjKV Aleksandra Drugog Karađorđevića današnjeg, možda nas tek čekaju zanimljivi scenaristički i rediteljski eksperimenti.
Da li su kritičari ipak nepravedni jer su očekivali da će složeni i čudesni životi jedne od najvažnijih evropskih dinastija srednjeg veka prevazići opise moći, zapleta i spletki iz serije svetskog dometa kakva je, recimo, „Igra prestola”? Možda će tek posle završetka serije i istorijske distance „Nemanjići” ipak biti amnestirani, kao što je to slučaj s ismevanim filmom „Boj na Kosovu” Zdravka Šotre, koji poslednjih nedelja, upravo zahvaljujući aktuelnom serijalu, dobija zakasnela priznanja.
Ni većina istoričara ne gleda blagonaklono na „Nemanjiće”. Iako su redovno ispred televizora, često su i oštriji od TV kritičara ili tviteraša.
Profesor Odeljenja za istoriju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu dr Đorđe Bubalo kaže da prvi i najjači ružan utisak ostavlja jezik kojim glumci komuniciraju tumačeći ličnosti srednjovekovne epohe.
– Reklo bi se da je scenarista stavljanjem današnjeg gradskog govora u usta ljudima koji su živeli pre osam vekova želeo da i njih i njihovo doba približi našem vremenu, da ih učini ljudskijim, običnijim, a efekat je bio upravo suprotan. On ih je udaljio i učinio neistorijskim, bez trunke autentičnosti. Tako smo, i pored prividno istorijske scenografije, dobili neistorijske ličnosti, izmeštene iz svog vremena, zapravo skupinu naših savremenika, čudno odevenih, bezvoljnih i namrgođenih, koji govore besmislen tekst i krevelje se pred kamerama, a nisu ni zabavni – tvrdi Bubalo.
On se slaže da ne možemo očekivati da scenarista ropski sledi pripovedanje Nemanjinih biografa i savremenika, kao što tvrdi da ne treba zamišljati Nemanjiće kao mitske junake koji ne dodiruju zemlju. Međutim, ukazuje on, o epohi Nemanjića sačuvalo se dovoljno svedočanstava da je bilo moguće preneti duh toga vremena, običaje, navike ljudi, njihove predstave o sebi i svetu u kojem žive.
– Susreti Nemanje s vizantijskim carem deluju gotovo groteskno („Jesi l’ ti, care, normalan?!”). Isti je utisak i o Nemanjinom razgovoru s carem Fridrihom Barbarosom. Neukusna su opsesivna nastojanja Rastkovog dvorskog i porodičnog okruženja da mu nađe žensko čeljade. Kao da je neko s predumišljajem i otvoreno izvrgnuo ruglu sjajno doba naše istorije, o kojem će se, posle ovakve serije, suma pogrešnih znanja i predstava samo umnožiti – konstatuje Bubalo.
I profesor dr Radivoj Radić s Katedre za istoriju Vizantije na Filozofskom fakultetu u Beogradu ocenjuje da je, nažalost, serija razočaravajuća, urađena površno i na brzu ruku, s mnoštvom haotičnih improvizacija, na osnovu scenarija koji je plitak i s mnogo činjeničnih grešaka.
– Jedna od njih je, na primer, da je vizantijski car Manojlo Prvi Komnin prikazan kao jektičavi kepec, a istorijski podaci nesumnjivo govore da je bio ogroman rastom, veliki ratnik bez mane i straha, učesnik viteških turnira. Na samrti (1180), kada je tražio da bude zamonašen, sve mantije koje su našli na dvoru jedva su mu dosezale do kolena. Uz to, on je rođen 1118. godine, pet godina je mlađi od Nemanje (1113), a u seriji je drugačije. Nemački car Fridrih Barbarosa je od Nemanje mlađi 12 godina, a u seriji je gotovo obratno. Nemanju, koji je u Carigrad kao zarobljenik doveden 1172. godine, vizantijski pisci opisuju kao „plećatog starca”, a isti Nemanja, posle 17 godina, na sastanku s Barbarosom u Nišu (1189) nema nijednu sedu. Sve su to činjenice koje su mogle lako da se provere. U vreme kada je kretao na Svetu Goru i bio u uzrastu od šesnaest ili sedamnaest godina, Sava je predstavljen vrlo pojednostavljeno, kao smušeni verski zanesenjak čija se pobožnost i naklonost prema monaškom životu svode na simplifikovane sintagme kao što su „Bog je ljubav, ljubav je Bog” – ističe profesor Radić.
On kaže da se ograničio samo na neke od grubih grešaka u istorijskim činjenicama, ali, kao i drugi, nije mogao da ne primeti nedopustive propuste u dijalozima, pojednostavljene i nimalo iznijansirane likove, nalik na plakate, kao i međudržavne razgovore vladara u kojima nema ništa od uobičajene ceremonijalne ukočenosti srednjeg veka.
Zvuči apsurdno, ali televizijska saga o veličanstvenoj i tajanstvenoj epohe naše istorije ipak je uspela. Možda nijednu seriju u istoriji televizije nije pratilo toliko kontroverzi, kritika i oprečnih mišljenja. Za veliku gledanost – više nego dovoljno.
Sačekajmo kraj
Miloš Ković, vanredni profesor na Filozofskom fakultetu, na Odeljenju za istoriju, ima drugačije mišljenje. Za njega, ova serija izgleda sve bolje u svakoj narednoj epizodi.
– Ono što je teško popraviti jesu, po mom mišljenju, slabi dijalozi i slaba gluma, uz časne izuzetke. Ali za svaku pohvalu je činjenica da smo konačno dobili seriju o Nemanjićima. Možemo da imamo stotine primedbi, ali bi trebalo da sačekamo da pogledamo celu seriju. Ovom serijom se ipak ispravlja sramota da nismo imali nijedan film, nijednu seriju o najvažnijoj temi nacionalne istorije. Jer identitet Srba se zasniva na sećanju na Svetog Savu, Svetog Simeona i ostale Nemanjiće – ocenjuje Ković.
(Aleksandar Apostolovski, „Politika“)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com