Nepoverenje je gadna stvar, posebno kada vam ljudi ne veruju, jer ste skloni raznim aluzijama i kada čačkate ljude tamo gde im je smešno. Međutim, to ha-ha nepoverenje uopšte nije skorijeg datuma. Čini mi se da je oduvek bilo tako.
Sećam se kao kroz maglu da me je u petom razredu jedan izuzetno glup nastavnik pitao šta želim da budem kada odrastem, a ja sam kao iz topa odgovorio: „Dete.“ I odmah sam bio izbačen sa časa. Mora biti da sam još od malih nogu imao sklonost ka ironiji, za razliku od druge dece u mom razredu, gde su oni najviši sanjali o košarci, glupaci o diplomatskoj karijeri, a mali sadisti zamišljali kako će postati zubari.
Međutim, i pored već spomenute sklonosti ka ironiji, istakao bih da sam, pre svega, normalna osoba. Čak mi je i izgled normalan. Lice bez izraza, neupadljive naočare. Čak ni bradu ne puštam. Relativno sam veran, relativno pošten, za doručkom čitam novine, posle ručka volim da odremam. Gledam se u ogledalu i vidim – ja sam slika i prilika prosečnog čoveka. Pa zašto mi onda ljudi ne veruju? Pitaju me tako jednom prilikom šta mislim o nekom političaru i ja smireno odgovorim: „Veliki državnik.“ A devojka koja mi je postavila pitanje pogine od smeha i kaže: „Ha-ha, kako ti u dve reči umeš da srežeš čoveka!“
Zato sam odlučio da vodim kampanju za istinu, razmišljam čak i da počnem sa pisanjem tmurno ozbiljnih članaka i davanjem samo najcrnjih izjava kako ovaj svet odlazi u božju mater. Treba biti obazriv premu svemu, pa će i ljudi promeniti svoj odnos prema vama. Mislim da je to rešenje. To vam je sistem odbrane kao kada vam neko priča viceve. Znam, ako se iz pristojnosti nasmejem grohotom na kraju ispričanog vica, šaljivčina će biti podstaknut da mi ispriča drugi. Ako se ne nasmejem, šaljivčina će opet pokušati, što znači da će mi pričati drugi vic (što je ponekad veći horor od svih nastavaka „Noći veštica“ zajedno). Praksa me je naučila da ispustim suzdržan trosekundni smešak, a zatim pogledam na sat. To po pravilu pali. Izgleda da je ta suzdržanost recept da postanete čovek kojem će verovati u svako doba, siguran kandidat za predsednika države.
U stvari, mislim da bih bio odličan političar, samo što politika zamara čoveka i vodi ka čiru na želucu, a gde piše da čovek mora hleb svoj nasušni zarađivati nerviranjem? Nigde. Mnogo je lakše biti pisac satiričnih članaka, pa nek vam niko i ne veruje.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com