Sigurno već znate da prilikom različitih okupljanja ljudi koji se manje-više međusobno poznaju uvek dođe do trenutka kada se teme za razgovor iscrpe i odjednom nastane tišina koja se može seći nožem.
Taj momenat ume da bude veoma nezgodan – što je čovek slabijih živaca, teže ga podnosi. Pošto niko ne želi da ostane zapamćen kao neko ko glupim komentarom pokušava da nastavi konverzaciju, obično se čeka trenutak kada će razgovor moći ponovo da krene svojim prirodnim tokom.
To podrazumeva ćutanje u mrtvoj tišini, što je propraćeno blagim stiskanjem usana svih prisutnih. Tih prvih deset najdužih sekundi na svetu posebno je zanimljivo za dalje posmatranje društva koje se odupire iskušenju. Nekome na čelu iskoče vene glupače, neko teško diše, neko komunicira sa svojom cigaretom, neko iskolači oči, a neko se zakašlje i gotovo zagrcne kada shvati da su oči svih prisutnih uperene u njegovom pravcu. Važno je samo držati jezik za zubima.
Pola minuta, minut i deset sekundi, minut i četrdeset sekundi, dva minuta… Ljudima počinju da izbijaju graške znoja po čelu. Svi su čvrsto rešeni da ne spasavaju situaciju. Četiri minuta. Taman kada vam se učini da je neko sasvim popustio i da se nalazi na ivici nervnog sloma koji će ga naterati da poklekne i nešto izgovori, taj od kojeg se očekuje da probije led najednom se pribere i nastavi da ćuti.
Četiri i po minuta grobne tišine, nikada više ne želite da doživite takvu grozotu. Pet minuta. Vrti vam se u glavi. Ustanete, mahnete svima umesto pozdrava i na vrhovima prstiju izađete iz prostorije.
Kada u toku nekoliko narednih dana ne sretnete nikoga iz društva sa kojim ste obarali rekord u ćutanju, zapitate se da li je moguće da još uvek sede u istoj onoj prostoriji i ćute, čekajući spasitelja koji će pokrenuti stvar sa mrtve tačke.
A mislili ste da ne postoje veći poštovaoci tišine od vas. Sve dok niste naleteli na fundamentaliste, kultur-šmekere i jezive gušitelje okupljene oko zavere ćutanja.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com