Kozmetika i proizvodi kućne hemije su se ponovo vratili na pijačne tezge i sve je više potrošača, čak i oni koji su se do sada snabdevali u velikim lancima, ove proizvode zbog nižih cena kupuju na ulici. To su uglavnom proizvodi koji su na tržište stigli ilegalno i iako imaju deklaracije kvalitet je, naravno, pod znakom pitanja. Sa druge strane, u legalnim tokovima prodaja ovih proizvoda, pokazuje statistika, generalno opada i to najviše zbog visokih cena. Kada je reč o kvalitetu štedi se i na njemu, pa se i kupci koji su se ranije uglavnom opredeljivali za uvozne proizvode multinacionalnih kompanija, okreću domaćim, kao i proizvodima trgovačkih robnih marki. „Potrošač” je istraživao kakva je situacija na ovom tržištu i kakav je kvalitet proizvoda koji su trenutno u ponudi.
– Poslednjih 20 godina sve kozmetičke kuće ulažu znatna sredstva u istraživanje i razvoj, a najveće svetske kompanije i do 300 miliona evra godišnje, kao i za prilagođavanje posebnih proizvoda (funkcionalnih proizvoda) različitim tipovima kože. Dakle, trebalo bi pažljivo pratiti navode na deklaracijama i razmisliti šta tačno želimo od proizvoda, kaže Stevan Blagojević, sa Instituta za opštu i fizičku hemiju.
Prema njegovim rečima, svi novi propisi i u EU i SAD i Japanu, imaju dve važne stavke, a to su informisanost i bezbednost potrošača. Na kutijama mora biti jasno deklarisana namena proizvoda, ograničenja kod upotrebe i eventualne specifičnosti proizvoda. Praktično samo dobro informisan potrošač je zadovoljan potrošač, jer je on dobio ono što je i želeo.
– Ovo pitanje je najosetljiviji deo tržišta u svakoj zemlji i praktično pravi test za nadležne institucije. Ima li potrošač pristup proverenom proizvodu, sa jasnim i tačnim deklarisanim osobinama, ili je prepušten samovolji deklarisanja proizvođača.
U našoj zemlji postoji proizvodnja svih tipova kozmetičkih proizvoda, a sa približavanjem EU, poslednjih godina, postoji znatan uvoz svih grupa proizvoda. Domaći proizvođači vladaju tehnologijom i sirovinskom bazom i uspešni su u prodaji proizvoda za održavanje lične higijene, dok je za proizvode koji su skuplji po jedinici proizvoda (kreme, boje za kosu i slično) vodeći uvozni proizvodi, što je posledica znatnog ulaganja u reklamiranje – kaže Blagojević.
Velike kompanije i dalje odbijaju da komentarišu teze o postojanju dve vrste proizvoda za zapadno EU tržište i istočno tržište kome pripada i naša zemlja. I stručnjaci potvrđuju da su ekskluzivniji i skuplji proizvodi koji se prodaju u malim serijama manje podložni prilagođavanju formulacije, jer se to ne isplati, dok su masovni proizvodi koji se prodaju na više hiljada tona, podložniji takvim promenama.
– Treba imati u vidu da svi proizvodi koji se uvoze moraju imati jasne deklaracije na srpskom jeziku, svi uvoznici imaju internet prezentacije na našem jeziku, tako da kupac može da proceni šta je tačna namena proizvoda i da li će mu odgovarati, kako kada je reč o ceni tako i kada je reč o funkciji. Čitaoci moraju da shvate da je ovaj vek vreme masovne proizvodnje, reklamom forsirane potrošnje i nestvarno velikog izbora i velike količine informacija o proizvodu putem kataloga, veba, društvenih mreža i sličnih komunikacionih kanala. Sve to stvara privid lakog izbora, a praktično izbor je teži i zavisi samo od kupca – kaže Stevan Blagojević.
Dr Rada Pjanović, direktor istraživačko-razvojnog centra kompanije „Dalija” i docent na Tehnološko-metalurškom fakultetu kaže da je raspon kvaliteta kozmetičkih proizvoda na našem tržištu ogroman. Ipak sve što se nalazi u legalnoj prodaji zadovoljava osnovne kriterijume kvaliteta i ne može se naći na tržištu bez neophodnih kontrola.
Kako je cena u ovom trenutku opredeljujući faktor prilikom kupovine proizvoda, najbolju prođu imaju oni najjeftiniji.
– Skuplji proizvodi se teže prodaju, ali bi ipak trebalo imati na umu da su sirovine za kvalitetniji proizvod skuplje i da takav proizvod ne može biti jeftin. Prema istraživanjima kozmetika se kod nas najmanje prodaje u apotekama, dok su u Francuskoj kupci, na primer, orijentisani upravo na apoteke i tamo je to vrlo popularno – kaže naša sagovornica.
U niškoj „Auri” kažu da na naše tržište stižu proizvodi koji su u zapadnoj Evropi ili Americi već dugo prisutni ili već povučeni, dok novi proizvodi stižu mnogo kasnije.
– Dovoljno je pogledati internet stranice velikih svetskih proizvođača dekorative – ne bih smela tačno u procentima da se izražavam, ali dobar deo asortimana kod nas nije ni zastupljen. Što se kvaliteta tiče, ja ne bih smela sa sigurnošću da tvrdim da je lošiji (sastav proizvoda je isti), ali prateći forume, blogove i iskustva šminkera nailazili smo na puno komentara da je kvalitet proizvoda koji se kod nas prodaju znatno lošiji. Sastav je isti, ali procenat učešća neke supstance nije izražen, a on najviše utiče na kvalitet i naravno na cenu – kako krajnju tako i proizvođačku. Pretpostavljam da bi se prilagodili platežnoj moći neke zemlje moguće je imati „isti”proizvod ali prilikom korišćenja se vidi razlika – kaže Mila Litvinjenko, direktor ove kompanije i napominje da je sve više kupaca koji proizvode velikih kompanija naručuju preko interneta ili prijatelja koji im donose iz inostranstva. Iz ugla domaćeg proizvođača, ona kaže da je situacija nelogična, jer se od njih traži mnogo više dokumentacije i dokaza o kvalitetu (što je u skladu sa propisima), dok se od uvoznika i distributera traži manje dokumenata i o kvalitetu i o poreklu robe.
Koliko se troši na kozmetiku
Najveća tržišta su EU sa potrošnjom kozmetike od neverovatnih 67 milijardi evra godišnje, SAD sa oko 40 milijardi evra i Japan u kome se godišnje za kupovinu kozmetičkih proizvoda potroši oko 30 milijardi evra. Od EU zemalja u Nemačkoj se potroši oko 12 milijardi evra, Francuskoj oko 11, Velikoj Britaniji 10, a Italiji oko 9,5 milijardi evra.
Devet kilograma praška godišnje
U Srbiji se godišnje troši oko devet kilograma praškastog deterdženta po stanovniku. Uvoz (32-34 odsto) je iz Rumunije, Češke i Hrvatske. Deterdženti privatne robne marke se proizvode u našoj zemlji. Domaća proizvodnja pokriva i oko 65 odsto tržišta omekšivača. Godišnja potrošnja deterdženata za pranje sudova je 3,5 litara po stanovniku, a naše tri najveće fabrike pokrivaju 75 odsto ove robe. Ostalih proizvoda (za stakla, podove…) troši se ukupno 5.000 tona godišnje, a domaća proizvodnja učestvuje sa oko 65 odsto tržišta.
(Jelica Antelj, Politika)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com