Samo u toku sledeće godine poreski obveznici će na ime kamata za stare dugove morati da plate 134 milijarde dinara. To predstavlja čak tri odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP), odnosno svega što građani i privreda stvore za godinu dana.
Da nije ovih rashoda, budžet Srbije bi bio u plusu od 65 milijardi dinara. Toliko bi para u blagajni preteklo na kraju godine, jer bi prihodi bili značajno veći od rashoda.
Ono što zabrinjava je što su izdaci za kamate značajno veći od ukupnih investicija (94 milijarde dinara), kao i to što država za vraćanje kamata kreditorima izdvaja više nego za neke vitalne funkcije kao što su: zdravstvo (11,59 milijardi), obrazovanje (16,9 milijardi), vojska (59 milijarde) i policija (66 milijardi dinara).
Time se, međutim, naše obaveze prema kreditorima ne završavaju. Kad se na to doda i otplata glavnice u ukupnom iznosu od 686 milijardi dinara, koliko je Fiskalnom strategijom planirano za sledeću godinu, naše ukupne obaveze prema poveriocima dogodine dostižu neverovatnih 820 milijardi dinara. To znači da će ministar finansija Dušan Vujović dogodine morati da spremi čak 6,6 milijardi evra da izmiri naše dugove.
Najveći deo tih para biće obezbeđen iz kredita. To je taj čuveni „rol over” o kome premijer Aleksandar Vučić stalno govori, a koji jednostavno rečeno znači zamenu starih kredita novim.
Ono što je, ipak, dobra vest je da su, prvi put od početka krize, izdaci za kamate počeli da padaju. Budžetom za 2016. bilo je predviđeno da se na kamate potroši 140 milijardi dinara. To znači da je ministar finansija Dušan Vujović planirao da u 2017. godini, po tom osnovu potroši šest milijardi dinara manje. Plan je da nas kamate i glavnica manje koštaju i u 2018. godini.
Kako može da se vidi u Fiskalnoj strategiji, dokumentu koji su poslanici nedavno usvojili, otplata glavnice i kamata u 2018. iznosiće 740 milijardi dinara. Plan je da u 2019. naše obaveze prema kreditorima budu još manje (708 milijardi).
Kreatori fiskalne politike, inače, očekuju da tokom ove godine javni dug počne da pada. To je osnovni razlog zbog koga je Srbija 2015. godine počela da sprovodi oštre mere fiskalne konsolidacije, koje su podrazumevale i smanjenje plata i penzija.
Prema podacima Ministarstva finansija, poslednjeg dana oktobra naš ukupni javni dug dostigao je 24,59 milijardi evra. To predstavlja čak 72,1 odsto BDP-a. Po zakonu, sva državna dugovanja ne bi smela da budu veća od 45 odsto BDP-a. Tako barem piše u Zakonu o budžetskom sistemu koji je, po svemu sudeći, već godinama mrtvo slovo na papiru. Država Srbija je, kada je o javnom dugu reč, već pet godina u zakonskom prekršaju. Dozvoljenu granicu od 45 odsto prešli smo još krajem 2011. godine, kada smo zvanično ušli u „crveno”. Bilo je to za vreme vlade premijera Mirka Cvetkovića kada su zvanični podaci o stanju javnog duga i prestali da se objavljuju. Da je Srbija probila zakonom dozvoljenu granicu prvi put je, iz usta državnih zvaničnika rečeno tek u drugoj polovini 2012. godine. Tada je ministar finansija bio Mlađan Dinkić, a premijer Ivica Dačić. Aleksandar Vučić u to vreme bio je prvi potpredsednik vlade. Inače, prvi koji je javno objavio ovu lošu vest, krajem 2011. godine, bio je Ivan Nikolić saradnik Ekonomskog instituta. Prema kriterijumima Evropske unije, prezaduženom se smatra ona država čiji je javni dug veći od 60 odsto. Ministar finansija Dušan Vujović nedavno je najavio da razmišlja o eventualnim izmenama Zakona o budžetskom sistemu i usklađivanja pravne regulative sa EU.
U javnosti često mogu da se čuju podaci o tome koliko i kada se država najviše zadužila. Zvanično, u periodu od 2008. do 2012. (vlada Mirka Cvetkovića) javni dug je povećan sa 8,78 na 17,7 milijardi. Na kraju 2011. godine javni dug iznosio je 14,78 milijardi.
Od 2012. godine naovamo, dakle od dolaska Srpske napredne stranke na vlast, javni dug se takođe značajno uvećao i sada dostiže 24,6 milijardi evra.
Ono što često ostaje nejasno široj javnosti jeste kako to javni dug raste ako deficit pada? Od 2014. godine, ministar finansija Dušan Vujović značajno je smanjio minus u kasi (sa 6,6 na 1,7 odsto BDP-a). Istovremeno, udeo javnog duga u BDP-u uvećan je (sa 70 na 72 odsto BDP-a).
Najbolji odgovor na pitanje kako dug raste ako deficit pada dao je Nikola Altiparmakov, član Fiskalnog saveta. I to još 2012. godine. Dakle, u vreme kada je Fiskalni savet upozoravao da Srbiji preti kriza javnog duga i da je zemlja na ivici bankrota. Članovi saveta tada su smatrali da je jedini način da naša zemlja izbegne krizu javnog duga sprovođenje teških mera, koje su podrazumevale i smanjenje plata i penzija.
Altiparmakov je tada pojednostavljeno objasnio da je upravljanje javnim dugom isto kao i upravljanje „Titanikom”. To znači da u trenutku kada veliki brod pred sobom ugleda santu leda, već je kasno da kapetan počne da menja pravac. Da bi se nesreća izbegla, kormilo ranije mora da počne da se okreće u stranu.
Odnosno, država mora da se zadužuje sve dok ima minus u državnoj kasi. Da bi udeo javnog duga u bruto domaćem proizvodu počeo da pada neophodno je i da privreda raste brže od ukupnog državnog duga.
(Anica Telesković, Politika)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com