Dan posle masakra u Žitištu u kojem je Siniša Zlatić u kafiću ubio bivšu ženu Dijanu i još četvoro gostiju, a ranio dvadeset dvoje, otvaraju se stara pitanja. Da li je tragedija mogla da se spreči i šta je bio „okidač” u nerazumnom postupku ubice?
Žitište, koje po popisu iz 2011. godine beleži 2.900 stanovnika, može da se svrsta u mesta „gde svako svakog poznaje”. Sreto, otac ubijene Dijane, kazao je pred kamerama da je Siniša maltretirao Dijanu i pretio joj. I da su podnosili prijavu protiv njega kao nasilnika.
– Slavili smo dan razvoda – rekao je on medijima.
Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja i Pokrajinski sekretarijat za socijalnu politiku, demografiju i ravnopravnost polova saopštili su da je Dijana Zlatić bila korisnik Centra za socijalni rad Žitišta u okviru usluga porodično-pravne zaštite. Na osnovu nadzora koji je u ovom slučaju izvršen, kažu, „konstatovano je da je postupak brakorazvodne parnice u Centru za socijalni rad Žitište vođen u skladu sa zakonskim ovlašćenjima i okončan po standardima stručnog postupka. Stručni radnici nisu percepirali bivšeg supruga kao nasilnika, niti je centru podneta prijava za nasilje u porodici”.
S obzirom na to da policija i centar tvrde da nisu imali prijave protiv Siniše, a Dijanina porodica tvrdi da ga je prijavljivala, stvar bi trebalo isterati na čistac. Sudeći i po rečima Dijanine sestre od tetke, Dunje, zločin nije došao „niotkuda”. Dunja je ispričala da je ubica imao agresivne napade, dva puta, pre nego što je Dijana odlučila da ode od njega. Nakon što su se rastali, kaže da je sin s traumama dolazio od njega.
Otkrilo se i da je Siniša, odnosno njegov otac, na tavanu ima oružje koje je doneo iz Slavonije tokom rata 90-ih. I taj podatak nije bio strogo čuvana tajna jer se „u selu sve znalo”. Znalo se i da se Dijana sprema da putuje u Švedsku, gde joj radi prijatelj, i da će povesti i sina iz braka sa Sinišom. I kobne subotnje noći u kafiću je sedela s prijateljem, pa kada ih je ljubomorni Siniša uočio, otrčao je do kuće po oružje, vratio se i pucao po svima zatečenima.
Podatak da se 95 odsto ubistava dogodi upotrebom ilegalnog oružja pojašnjava stav ministra Nebojše Stefanovića da kazne za držanje takvog oružja budu „drakonske”. Sadašnje kazne se kreću od šest meseci do pet godina zatvora, uz oduzimanje ilegalnog naoružanja. Uprkos nekoliko legalizacija oružja do sada, s malim odzivom, stručnjaci procenjuju da će se broj pušaka i pištolja sporo smanjivati, a da problem mogućih ubistava valja rešavati sistemski, kroz državne i socijalne institucije.
Da li smo skloni skrivanju i pravdanju problematičnog ponašanja, a kad se desi „okidač za masakr” zbunjeni smo i zatečeni? Opominjuće deluju reči Vesne Stanojević, koordinatorke Savetovališta protiv nasilja u porodici, da ima utisak da svake godine pričamo isto, svi smo iznenađeni, nekoliko dana se tragediji posvećuje pažnja i na tome se završi…
Srbija se ne suočava prvi put s masovnim ubistvima – i ranijih godina imali smo slične tragedije čiji su povodom najčešće bili narušeni porodični odnosi.
Maja prošle godine se u mestu Martonoš kod Kanjiže dogodila porodična tragedija u kojoj je život izgubilo sedam osoba. Tom prilikom je Rade Šefer, posle venčanja sina, ubio snahu Nataliju, njene roditelje Šandora i Karolinu, svoju suprugu Rozu i njene roditelje, pa pucao u sebe.
Početkom aprila 2013. godine u mestu Velika Ivanča kod Mladenovca Ljubiša Bogdanović (60) ubio je iz vatrenog oružja 13 komšija, kao i sina i majku. U Velikoj Ivanči, mestu od oko 2.000 stanovnika, svi su bili u stanju šoka. Motive čoveka koji je pucnjima iz pištolja CZ 88 zatvorio pet kuća nije bilo moguće rasvetliti do kraja. Ljubiša je navodno bio u sukobu sa sinom koji nije hteo da se ženi, a i sumnjao je mu on i nije sin. Razmirice su tinjale sve do sudnjeg pira, koji je završio tako što na kraju pucao u sebe. Preminuo je dva dana kasnije u Urgentnom centru. Nije registrovano da je Bogdanović ikada imao sukob sa zakonom, a takođe nikada mu nisu konstatovana nikakva psihijatrijska oboljenja.
Krajem jula 2007. godine u Jabukovcu kod Negotina Nikola Radosavljević je iz lovačke puške ubio devet, a teško ranio dve osobe. Ubica je zločin počinio jer je verovao, preneli su mediji, da je pod uticajem „vlaške magije”, da mu je tašta njegovog rođenog brata i deveta žrtva masakra radila o glavi i da mu je bacila fakaturi (vlaški naziv za magiju). Posle toga odlučio je da krene u krvavi pohod ulicama Jabukovca. Sutradan, posle neuspelog pokušaja samoubistva, Radosavljević je uhapšen na seoskom groblju. Nikola se leči na psihijatriji bolnice Centralnog zatvora u Beogradu. Prema rečima njegovog oca, u jednom intervjuu iz 2012. godine, Nikola i dalje nije svestan zločina koji je počinio.
U Leskovcu je jula 2002. Dragan Čedić ubio bivšu suprugu Biljanu i šestoro članova njene familije, dok je pet osoba ranio. Za 25 minuta pucnjevima iz automatske puške u jednom bilijar klubu i u dve porodične kuće okončao je svoj bračni brodolom. Na masakr Čedić se, kako su pričali u Leskovcu, odlučio zbog osvete supruzi Biljani, koja je podnela zahtev za razvod. Potom je netragom nestao, a nakon četrdeset dana nađen je leš za koji se veruje da je Čedićev. Sahranjen je u porodičnoj grobnici nakon što ga je, na osnovu garderobe, identifikovao otac Tomislav. Balističari su utvrdili da su žrtve pobijene iz puške pronađene pored Čedićevog tela. Sudski postupak je obustavljen a novčano su kažnjeni rođaci koji su mu pomagali u bekstvu.
(Ozren Milanović, Politika)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com