Prošlogodišnja Parada pobede u Moskvi bila je opomena neprijatna za Zapad. Uprkos diplomatskoj izolaciji kojoj su je zbog aneksije Krima izvrgnule zapadne države – tražeći da se ona protegne i na bojkot Vladimira Putina na dan kada se slavi slom nacizma, u čemu je Rusija imala ključnu ulogu – nemalo predstavnika zemalja s ostalih strana sveta vladar Kremlja je uspeo dovesti da zajedno s njim posmatraju defile njegove vojne moći, optužene za otimanje teritorije od suseda, i najnovijeg naoružanja, uključujući i sistem koji je odgovor na raketni štit NATO-a u ruskom okruženju. I na planu propagande, Putin je taj dan mogao slaviti kao pobednički.
U Ukrajini je Rusija pokazala da, prvi put nakon raspada SSSR-a, ponovo ima snage i samopouzdanja da se uplete u ono što se zbiva u državama koje posmatra kao svoje „dvorište” i oteža im zbližavanje s Evropskom unijom. U međuvremenu se vojnom intervencijom u Siriji opet ispoljila i kao svetska sila, sposobna da Sjedinjenim Američkim Državama i njenim saveznicima pomuti poslove i van svog regiona. Rusija nije propustila priliku da i na to juče, na 71. Danu pobede, opomene rivale: na moskovskoj paradi su prikazani i raketni sistem S-400, čijim je raspoređivanjem u Siriji zagospodarila većim delom neba te države, i neki od borbenih aviona koji su donedavno leteli tim prostorom.
Ni u toku protekle godine dana ruska vojna industrija nije besposličarila, pa je i ovog puta na trijumfalnom mimohodu bilo novog oružja, poput tenka Armata, interkontinentalnih balističkih raketa RS-24 jars i nove verzije „tupoljeva” Tu-160 BM1. Marširali su i članovi upravo osnovane Nacionalne garde, čiji je proklamovani cilj borba protiv terorizma, ali se na Zapadu već komentariše kako je zapravo reč o ličnoj Putinovoj vojsci za suzbijanje nereda i zastrašivanje političkih protivnika, nimalo slučajno okupljenoj da bude na raspolaganju pred parlamentarne izbore u septembru.
Izlaganje interkontinentalnih projektila, kakvi mogu poneti i nuklearne bojeve glave, i garde koja se već ocenjuje kao više pretorijanska nego nacionalna nesumnjivo će na Zapadu opet biti doživljeno kao provokacija. I Putinov govor – na stranu standardna osvrtanja na Drugi svetski rat – bio je sličan prošlogodišnjem, ali za nijansu tiši, s identičnom porukom izrečenom blažim rečima. Prethodnog devetog maja predsednik Rusije je žustro upozoravao na opasnost od „pokušaja stvaranja unipolarnog sveta”, a sada je govorio o otvorenosti svoje zemlje za „objedinjavanje napora s drugim državama” kako bi se izgradio „savremeni, vanblokovski sistem međunarodne bezbednosti”, koji bi stao na put zlu globalnog terorizma. Identične pozive oko Sirije i borbe s Islamskom državom (ID) Zapad je već odbacivao kao neiskrene, navodeći da Rusija neuporedivo manje bombarduje tabore džihadističkog „kalifata” nego ostalih pobunjenika protiv sirijskog predsednika i njenog štićenika Bašara el Asada, kojem se pripisuje da nije sasvim nevin u posrednom pomaganju ID da ojača kako bi dobio „strašilo” u poređenju s kojim će delovati kao prihvatljivije rešenje.
Nije Putin ni morao da diže ton u ovogodišnjem govoru jer Zapad ionako već svaku njegovu reč posmatra kao izričitu ili uvijenu pretnju. Početkom godine je NATO svrstao Moskvu u isti red „izazova”, to jest pretnji, kao ID. Suština takvog odnosa prema nekadašnjem neprijatelju iz hladnog rata, danas ponovo proglašenom za izuzetnu opasnost, bila je još očiglednija u izjavi novog komandanta Severnoatlantske alijanse za Evropu, general Kurtisa Skaparotija, koji je pre nekoliko dana kazao da se taj savez suočava s „Rusijom koja jača i želi se pokazati kao svetska sila”. Konkretne opasnosti u tome nema sem ako se ne drži da se Rusija ne sme uzdići nad bednim stanjem u kojem se nalazila po raspadu Sovjetskog Saveza i da je svet bezbedan samo ako u njemu ne postoji više od jedne sile.
Istina, aneksija Krima se ne može uzeti za miroljubivo ispoljavanje moći na opštu korist – u čemu ni SAD, eufemistički rečeno, nije baš lako zateći. Putin svakako pokazuje mišiće, ali van štabova NATO-a malo je ko brz da poveruje kako mu je cilj dalja teritorijalna ekspanzija. I mnogi zapadni komentatori smatraju da SAD prekomerno reaguju učetvorostručavanjem vojnog budžeta za Evropu, raspoređivanjem još oko 5.000 vojnika NATO na istoku kontinenta, popravljanjem infrastrukture, zapuštene po kraja hladnog rata, za brzo upućivanje tenkova prema Rusiji i užurbanom izgradnjom baza koje će postati delom antiraketnog štita, za koji Kremlj tvrdi da mu namena nije odbrambena koliko napadačka.
Naravno, može se prigovoriti da ni uzimanje Krima od Ukrajine nije delovalo verovatno, pa se Putin svejedno na to odvažio, ali značaj tog poluostrva i čitave te države za Rusiju ipak se ne mogu izjednačavati s vrednošću ostalih istočnoevropskih zemalja u kremaljskim kalkulacijama. Koliko god da ih očevidno sagledava kao svoju interesnu zonu, teško je pretpostaviti da bi Putin, makar u ovom trenutku, zbilja bio spreman da i u njih zagrabi. Ako se i prihvati pomisao da bi za tim uopšte imao volje, prvi čovek Kremlja – ako ni zbog čega drugog, makar zbog ekonomskih poteškoća – svakako nema snage da se poduhvati rata sa Zapadom kakav bi u tom slučaju bio neizbežan. Verovatno i zato Rusija, suočena s primicanjem NATO snaga, povremeno zvecka nuklearnim oružjem, kao kada je zapretila da će ga postaviti u Kalinjingradu ili kada je najavila da će dodati još 40 interkontinentalnih projektila u svoj atomski arsenal.
Širenje prisustva NATO-a u istočnoj Evropi, umesto da poveća bezbednost kontinenta, samo je podstaklo Rusiju da i ona ojača svoje pogranične trupe. Atmosfera nalik predratnoj najviše se oseća na Baltiku, gde su avioni i brodovi NATO sve češće u patrolama, na šta Rusi odgovaraju nadlećući ih na minimalnoj razdaljini, uz optužbe da su se ovi previše približili njihovim granicama. Obe strane su uzajamnim provokacijama ušle u krug iz kojeg izlaza još nema i jednom bi ga, makar i nehotice, mogle pretvoriti u vatreni obruč koji bi stegnuo svet.
General Skaparoti nas nastoji uveriti da bi se to moglo dogoditi svakog trenutka: po preuzimanju nove dužnosti izjavio je da NATO „već koliko ove večeri” mora biti spreman za borbu u Evropi – SAD, naravno, ostaju na bezbednoj udaljenosti, šta god da se desi. Pre bi, ipak, Evropa imala da se boji političkog uticaja Rusije, uzevši u obzir navode da Kremlj finansira krajnje desne evropske stranke kako bi razgradio EU. Ali, i postojanje takvih snaga u EU više je simptom njenih unutrašnjih lomova nego subverzivnog uticaja Moskve, koliko god da ona u evropskim slabostima traži svoju priliku za rušenje jedinstva bloka koji predstavlja američkog saveznika, kao što oličava i Putinu neomiljen sistem nadnacionalne i liberalne demokratije.
Ironija je da su Evropa i Bliski istok, dva dela sveta gde je Rusija opet demonstrirala moć, regioni za kojima su SAD u poslednje vreme, mada bi dolazak novog američkog predsednika teorijski mogao to promeniti, imale malo interesovanja. To se delimično preokrenulo tek upadom Rusije u te arene. Vašington bi da se iz njih umnogome povuče, ali da mu mesto ne zauzme Moskva, kojoj je, izgleda, namenjeno da se ni slučajno ne razmahne daleko od svog praga, van Kavkaza i centralne Azije, koliko i tamo uopšte to može od države koju Barak Obama drži za dugoročno mnogo veći strateški izazov i po Ameriku – od Kine.
(Vladimir Vukasović, Politika)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com