Započeću priču pitanjem jednog raščupanog i prašnjavog momka s majicom Ramonsa, kojeg inače ne poznajem a koji je sasvim slučajno zajedno sa mnom napustio Tvrđavu poslednjeg dana oko šest ujutru. Pitanje je bilo: "Jao, ljudi, ka’će Egzit?!" To je možda i najbolji komentar svega što se dešavalo u prethodna četiri dana. Još se zavesa nije ni spustila, a mi već s nestrpljenjem očekujemo naredni festival.
Kad srce radi bim, bam, bam, sve drugo je manje važno! Tako je počeo poslednji dan Egzita 08. A kada dan tako počne, ne može a da ne bude odličan. Legende iz Pule, KUD Idijoti, otvorili su nedeljnu pank žurku na Tvrđavi. Iako su svirali prvi, dok je vrućina još uvek bila neizdrživa, atmosfera je bila više nego sjajna. Zvučali su, kao i uvek, savršeno, a hitove poput "Za tebe", "Minijatura", "Darwill", "O bella ciao", iznenađujuće veliki broj posetilaca, s obzirom na vreme održavanja koncerta, dočekao je uz vrisku i ovacije. Ipak su to KUD Idijoti!
Zagrevanje za zvezde večeri nastavili su odlični Šveđani "The Hives" pred znatno više publike. Britki i beskompromisni, tvrdi i melodični. Takvi su bili. Slede žičane ograde na bini i zvuk koji boli. Teški industrijal metal bend "Ministry". Žestoke gitare i glas koji ježi kožu. Priznajem da sam se u nekim trenucima i plašio svega toga. Ne baš pitko za moj ukus, ali publika je bila oduševljena.
Probijam se do prvih redova jer znam šta sledi. Učitelj koga smo čekali 27 godina. Kako je lepo čuti uživo, prvi put u životu, pesme uz koje si odrastao. Gledao sam intervju u kome voditelj pita Čontu kakav je osećaj biti predgrupa čuvenim Pistolsima. On odgovara: "Nismo mi predgrupa, oni (Pistolsi) sviraju posle nas!" Verovatno u tom trenutku nije ni bio svestan koliko je zapravo bio u pravu. Šteta samo što je sve tako kratko trajalo.
A sad malo duža priča. Sledi uštimavanje za zvezde večeri. Predugo. Skoro sat vremena slušamo samo: "Test, one, two". Iz publike se čuje: "Ne spremate se za operu, ovo je pank! Uzmi gitaru i cepaj!" To je suština, zar ne? Dobro, mislim se ja, možda žele da zvuče savršeno. Uz prve taktove, mislio sam da će mi srce iz grudi iskočiti. Gledam, a ne verujem. Čuveni "Seks Pistolsi". A onda sam malo došao sebi. Bina mi je blizu, ali ne čujem glas. Proveravam oko sebe da mi nisu uši zapušene. Ne, kod svih je isto. Znači nisu uši. Roten drži mikrofon daleko od sebe, verovatno se srameći svog, nekada promuklog i reskog, a sada piskavog glasa. Jasno vidim tri dede i jednog šminkera s podignutom frizuricom a la Don Džonson iz serije "Poroci Majamija". Jesmo li tako zamišljali pank? Ne bih rekao. Pevač Džoni je više bio Lajdon iz svoje "P.I.L." faze, obučen kao klovn, nego Roten, panker koga pamtimo. Dalje, pankeri mikrofon drže na postolju, a ne u ruci, uz igranje kao na vojnoj paradi. Ako je to zaboravio, mogao je videti od učitelja Čonte. A tek pokreti i ono ljigavo: "Pa mi vas volimo!" Gospodo, možda ste ga izmislili, ali pank je sada naš!
Na stranu sve ovo, bilo je sjajno skakati uz "Anarchy In The UK", "God Save The Queen", "E.M.I" i ostale himne naše mladosti. A ono što je donekle izvadilo celu stvar zapravo su dva bisa i želja da se Pistolsi dopadnu publici. Tvrđava se svakako tresla i hvala im zbog toga. Izvinjavam se ljudima koji su sve ovo videli drugačijim očima, ovo je ipak lično mišljenje.
Pank nije umro, samo se preselio s bine u publiku!
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com