Britanija je krajem septembra ostala u šoku. Slavni glumac Dejvid Džejson, čovjek koji je odglumio kultnog Del Boja Trotera, dobio je ozbiljne pretnje i tamošnji tabloidi preneli su slike 78-godišnjeg glumca koji hoda okružen policajcima. Ko je pretio ovom velikom čoveku i zbog čega, nije još poznato. Serija „Mućke“ nije samo mesto gde je Džejson imao ulogu svog života, to je možda najbolje što je televizija ikada snimila. Skoro 36 godina nakon što su „Mućke“ prvi put prikazane na TV-u i 14 godina nakon što je snimljena poslednja epizoda, Britanija, svet, pa i naša zemlja još se smeju avanturama braće Troter i njihovog žutog kombija na tri točka.
Pravi Del Boj kao inspiracija
Sredinom šezdesetih godina jedan devetnaestogodišnji električar putovao je južnom Engleskom u društvu prijatelja, tražeći posao. Na tim putovanjima nailazili su na razne ljudske sudbine, bizarne i neobične likove, ali tadašnjem mladom električaru Dejvidu Džejsonu jedan neobični čovek zapeo je za oko. Bio je mali ali snažan, nosio je šareni kaput i smeđi kačket od kože kamile, voleo je mnogo da priča i da se hvali svojim veštinama i navodnim znanjima. Tvrdio je da odlično zna francuski, mada je znao tek nekoliko fraza. Čovek se zvao Derek Hokli i bio je zanatlija – nadničar, čovek koji je obavljao razne poslove za bilo koji novac. Govorio je čuvenim londonskim dijalektom i imao vrlo upečatljive manire.
– Jednu minutu nakon što sam pročitao scenario za „Mućke“, u glavi sam mogao da čujem Derekov glas i da vidim njegove pokrete. Kako je serija postajala popularna, napominjao sam u intervjuima da sam zabrinut kako bi tog jadnog čoveka moglo da uznemiri jer ga povezuju sa Del Bojem… Ipak, godinama kasnije, primio sam prekrasno pismo od njegove kćerke, napisano kratko nakon što je on umro, u kom piše da je ona presrećna jer zna da je njen otac bio model za lik Del Boja – kaže Dejvid Džejson, čovek koji je tumačio najslavniji lik britanske TV produkcije u najslavnijoj TV seriji svih vremena.
Statistike kažu da je prvu epizodu „Mućki“, emitovanu 8. septembra 1981. gledalo svega 12 gledalaca. Priča o dvojici braće sa periferije Londona koji za život preživljavaju zahvaljujući sitnim prevarama, naišla je na hladan tuš kod publike, ali i kod kritike, prenosi portal Azramag.
– Serija promoviše tipove ljudi sa margine našeg društva – sasekla je kritika TV seriju autora Džona Salivana.
Inače, ta 1981. bila je teška godina za Britance, posebno za one iz nižih, neprivilegovanih klasa, kakve su portretisali autori serije “Mućke”. Ta serija danas je, verovatno, najbolje ogledalo života u Britaniji, pre tri decenije, kada je, čvrstom, čeličnom rukom ovom zemljom vladala beskompromisna premijerka Margaret Tačer.
Praktično policijskom silom zatvorivši rudnike i čeličane, Tačer je snažno podržavala privatno preduzetništvo i sektor usluga, poput bankarstva i osiguranja. To je stvorilo jednu potpuno novu srednju klasu u Britaniji, drugačiju nego onu koja je nastala tokom šezdesetih. Tačerizam, ekonomska i društvena doktrina tadašnje premijerke, promovisao je ideju o tome da se sa sopstvenim problemima, kao što su nizak socijalni status, nezaposlenost i siromaštvo, pojedinac mora i može da se izbori potpuno sam. Ranije laburističke vlade na vlasti su opstajale povlađujući sindikatima, kupujući socijalni mir raznim subvencijama i davanjima kao što su besplatni stanovi za siromašne. Tako je šezdesetih godina prošloga veka podignut Pekam, londonski kvart u kojem je smeštena radnja serije „Mućke“ i izmišljena zgrada „Nelson Mandela“ u kojoj žive Del i njegov brat Rodni. Naselje visokih zgrada, koje je bilo zamišljeno kao mesto kvalitetnog življenja, sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, pretvorilo se u najgore mesto za život u Evropi. Visoka nezaposlenost, kriminal svake vrste i besperspektivnost, osnova je serije „Mućke“.
– Ovde da sleti ptica, neko bi je pojeo – kaže u jednoj epizodi Del Boj, opisujući životne prilike u svom kvartu.
Nakon što je zgazila sindikate, premijerka Tačer pravi rezove i kod socijalnih davanja. Nema više državnog novca za one koji ne žele da rade, nema više besplatnih stanova niti subvencija. Svako se sada brine za sebe. Junaci serije “Mućke” odraz su te filozofije koja tvrdi da se napornim radom i sa verom u sebe može promeniti sopstveni život. U kasnijim sezonama serije Del Boj postaje “japi”, pripadnik nove srednje klase, jedan od onih koji vole da troše više nego što imaju i to na ono što im realno i ne treba. Stariji Troter tako sa sobom nosi ogromni telefon, voli elegantna odela, pije skupa pića u barovima i odlazi na mesta za odabrane, kao što je opera. Tako je valjda naciji trebalo da se prikaže da od šibicara i marginalca sopstvenim radom može da se postane koristan i priznat član društvene zajednice. Del Boj Troter, lik kojeg je antologijski tumačio Džejson, bio je slika i prilika tog, navodno, novog vremena, gde je svako imao svoju šansu.
– Dragi Rodni, sledeće godine u ovo doba bićemo milioneri – kultna je rečenica ovog serijala koju često izgovara Del Boj, pokušavajući usput naivčinama da proda seks-lutke, ruske felerične videorekordere, ukradenu radioaktivnu boju ili persijske tepihe sa rokom trajanja.
Dejvid Džejson danas je zaista milioner. Ovog leta britanska javnost je putem jedne specijalizovane agencije saznala koliko je njegovo bogatstvo i koliko je bogat glumac Nikolas Lindhurst, koji je tumačio Delovog smotanog brata Rodnija. Lindhurst tako na svojim bankovnim računima ima više od četiri miliona funti, a Džejson blizu sedam miliona funti. Zvuči mnogo, ali to baš i nije tako, kada se uporedi sa zaradama sadašnjih zvezda.
– Ne vucite me za jezik sa platama na BBC-u. Mi nikada nismo bili prva liga. Komedija situacije uvek je bila „komplikovana“ kada je reč o industriji televizijske zabave. Bez obzira koliko ste popularni, ako ste glumac na plati, vi ste glumac na plati. Neki su pametniji danas i rade preko svoje sopstvene produkcijske kuće i zarađuju novac tako. U moje vreme nije se radilo tako, dobiješ što si dobio. I to nikada nije bilo tako mnogo kako ljudi misle – odgovorio je Džejson jednom na pitanje o zaradama glumaca iz „Mućki“.
Ipak, Džejson itekako može da bude zadovoljan svojim životom. Osim brojnih državnih priznanja i počasti, godine 2005. dobio je najvažnije priznanje u svojoj zemlji. Kraljica mu je uručila viteški orden i titulu „Sir“. Za čoveka koji je došao iz provincije i za život u mladosti zarađivao kao električar, to je neverovatno dostignuće.
Glumac Sir Dejvid Džejson rođen je kao Dejvid Džon Vajt, drugog februara 1940., u jeku Drugog svetskog rata. Njegov otac bio je čuvar na lokalnoj ribljoj pijaci, dok je majka radila kao čistačica.
– Bili smo siromašna radnička porodica. Nismo imali struju u kući, nismo imali ni frižider. Nismo imali nikakvih životnih ambicija. U to vreme, to nisi imao – seća se Džejson sirotinjskog života i odrastanja sa sedam godina starijim bratom i sestrom.
Mladom Dejvidu, kom je već u detinjstvu bilo jasno da život nije od čokolade, sudbina će, ipak, podariti nešto vrlo lepo i korisno. Bio je to njegov smisao za humor. Već na početku škole postao je popularan pričajući šale.
– U to vreme, šanse da postanem slavan i bogat bile su jednake mogućnosti da odletim na Mesec. Nikada nisam bio dobar u školi. To je uglavnom moja greška. Ono što sam mogao da napravim bilo je da zasmejavam drugu decu. To je bio sigurnosni ventil za preživljavanje, inače bih dobijao batine… Bio sam mali i beznačajan i jedino što sam mogao da nateram te đavole da se smeju. Dok su se smejali bili su previše zauzeti da te tuku i imao si šansu da pobegneš – seća se Džejson svog ne baš prijatnog detinjstva.
Njegove zabavljačke veštine nisu mogle da ostanu neopažene i uspeo je da uđe u školsku pozorišnu grupu. Tokom jedne od predstava, prišao mu jedan estradni menadžer, pohvalio njegovu glumu i ponudio da se pridruži njegovoj družini.
– Rekao mi je da imam 18 devojaka u grupi i nijednog mladića. Gledao sam u njega i upitao, kada mogu da se pridružim – seća se Džejson.
Ipak, otac nije bio oduševljen njegovom ljubavlju prema glumi, smatrajući da mu je bolje da se bavi nečim praktičnim i sigurnijim. Tako je Džejson mimo svoje volje postao električar i taj posao radio narednih šest godina. Ipak, u dvadeset i petoj godini života bilo mu je dosta kablova i osigurača.
– Kada sam svojim roditeljima rekao da napuštam stalni posao električara, bili su oduševljeni kao da sam im rekao kako u našem kupatilu počinjem isplativ uzgoj puževa – seća se on te velike odluke.
Osam meseci je dobijao manje uloge i na kraju se ukazala velika prilika u dečijoj seriji „Ne diraj tu igračku“. Iza emisije su stajali tada potpuno nepoznati glumci po imenu Teri Džons, Majkl Palin, Erik Idl, kasnije će im se pridružiti i Džon Kliz. Iz te serije se rodio „Leteći cirkus Monti Pajton“, prema mišljenju mnogih, najbolje što je ikada u svetu prikazivalo na TV ekranu. Džejson nije dobio svoje mesto u „Monti Pajtonu“. Žali li zbog toga?
– To što nisam ušao u “Monti Pajton” bio je veliki udarac za mene u to vreme. Ipak, ponekad se pitam kako bi moj život izgledao da sam postao deo „Monti Pajtona“? Ali, kako izreka kaže, jedna vrata se zatvore, druga se otvore – kaže Džejson.
Detinjstvo kao inspiracija
Proći će više od deset godina, dok se prava vrata ne otvore. Biće to tokom 1980. godine, kada je u ruke prvi put dobio scenario za „Mućke“. Na prvoj probi „Mućki“ upoznao je mladog glumca Nikolasa Lindhursta, iako je između njih bila dvadeset i jedna godina razlike, oni su se momentalno sprijateljili.
– Kada samo počeli da snimamo, Nikolas i ja smo odmah „kliknuli“, uprkos velikoj razlici u godinama. Imali smo zajedničku ljubav da zezamo ljude okolo, i to bi ponekad otišlo predaleko. Lenard Pirs, koji je glumio deku, razumeo je smešnu stranu svega toga, ali jednom kada smo mu provalili u ormar, razbacali njegove kostime i zakucali mu cipele za pod, odbio je dalji rad dok se iskreno ne izvinimo… Drugi put smo „minirali“ muški WC u studiju, pa bi svaki put odjeknula petarda kada bi neko otvorio vrata i pokušao da uđe unutra. Sve je to izgledalo zabavno. Dok jednom nismo čuli staru tetu koja je čistila prostor i tamo ušla s metlom. To ju je zamalo dokrajčilo – seća se Džejson.
Između 1981. i 1991., „Mućke“ su snimane sedam sezona, a kasnije su snimane specijalne epizode i Božićna izdanja. Poslednja jednočasovna epizoda snimljena je 2003. godine. Autor serije Džon Salivan želeo je da 2010. snimi još jednu epizodu posvećenu 70. rođendanu Dejvida Džejsona, ali iznenadna smrt od virusne upale pluća sprečila ga je u tome. Istina, 2014. snimljena je specijalna desetominutna epizoda, u kojoj se pojavljuje Dejvid Bekam, što je bio najlepši kraj najzanimljivije televizijske priče svih vremena.
– Kakva serija! Tako mnogo briljantnih momenata i linija teksta. Tako pametno pisanje – zahvalan je do groba Dejvid kreatoru serije Salivanu, čijom je smrću okončana priča o seriji koja je proslavila Britaniju.
Dejvid Džejson živi daleko od londonske gužve. Društvo mu prave njegova dvadeset godina mlađa supruga sa kojom ima kćerku. Džejson je postao otac u 61. godini. Nažalost, njegova prva supruga umrla je 1995. od raka dojke.
– Dok pratim šta moja kćerka gleda na TV-u, uhvatim sebe kako govorim: „Dete drago, kakvo to đubre gledaš?“ Onda se setim da je i meni moj otac govorio: „Kakvo to đubre slušaš? Gasi to!“ A to što sam slušao bili su “Bitlsi” – kaže on.
Džejson u svojoj 78. godini i dalje iz ljubavi prema visinama, kao pasionirani pilot upravlja helikopterom. Obožava ajkule i trudi se da ih zaštiti. Bavi se humanitarnim radom. Čovek koji se nije pomirio sa sudbinom da u penziju ode kao električar i koji se dvije decenije probijao kao glumac, može da bude zadovoljan kada zna da je poslednju epizodu „Mućki“ gledalo 24 miliona ljudi, samo u Britaniji. U prevodu, gledao ju je svako ko je u tom trenutku imao televizor. Olimpijske igre u Londonu završene su tako što je na scenu izašao kultni žuti kombi trotočkaš iz serije „Mućke“, a nakon njega glumci obučeni kao Betman i Robin, oponašajući kultnu scenu snimljenu u specijalu emitovanom za Božić 1996. Ta scena smatra se najboljom scenom svih vremena u produkciji TV serija.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com