Drevni narodi su svoje rudarske veštine koristili i u impresivnim radovima probijanja tunela. Građevinari kao što su oni iz rimske imperije nisu bili ometeni preprekama u vidu planina ukoliko su želeli da naprave suvi ili vodeni put. Takve prepreke su jednostavno razbijane i uklanjane samo snagom i znojem hiljada ljudi.
Egipćani su bili veliki majstori u gradnji tunela. Velike grobnice egipatskih faraona i njihovih kraljica izgrađene u Dolini kraljeva tokom Novog kraljevstva ukopane su u čvrstoj steni. Čim bi se novi faraon popeo na presto, naredio bi velike radove na izgradnji svoje grobnice. Velike grupe robova su godinama radile da završe te velelepne građevine. Koristili su testere i dleta, kao i bušilice koje su uspešno bušile stenu uz korišćenje smese praha od korduna i vode.
Grobnica kralja Merneptaha počinjala je tunelom dugim sto metara. Na njegovom kraju nalazila se dugačka i duboka jama na čijem se dnu otvarao još jedan tunel dug 90 metara, koji je vodio do grobne odaje. Grobnica Setija I imala je ulazni tunel dug 220 metara.
Hiljadu godina kasnije izgradnja hramova u steni postala je velika moda u Indiji. Gradnju ekstravagantnih hramova i manastira u tunelima i planinskim padinama započeli su budisti, a kasnije nastavili bramanski sveštenici hindu vere. Ovi hramovi su često pogrešno opisivani kao „pećinski“, što negira činjenica da su izgrađeni isključivo ljudskom snagom.
Između 200. i 600. godine u Elori, zapadna Indija, prokopano je šest milja podzemnih tunela kroz stenu. S fasadama dekorisanim komplikovanim strukturama ovi indijski hramovi ostaju najlepši i najukrašeniji tuneli na svetu.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com