Čak 15,5 odsto ili 1,1 milion Srba kod lekara opšte prakse odlazi deset i više puta godišnje, što je našu zemlju svrstalo na drugo mesto u Evropi po broju hipohondara. Istraživanje „Eurostata” pokazalo je da su veći hipohondri od nas Danci, jer 28,6 odsto stanovnika te države posećuje doktora više od 10 puta godišnje.
Ako se pitaju lekari, u više od 90 odsto slučajeva pacijenti dolaze nepotrebno, a kada im kažete da su hipohondri, samo odmahuju glavom i ne žele da prihvate činjenicu da nisu bolesni.
Prim. dr Nevenka Dimitrijević, predsednica Sekcije opšte medicine Srpskog lekarskog društva, ističe da pravi hipohondri dolaze u ordinaciju s kompletnom pričom o bolesti koju misle da imaju, jer su već sve što su mogli na internetu „izguglali”, imaju plan gde žele da se leče, koje lekove treba da piju… Hipohondrija pogađa podjednako muškarce i žene i javlja se u svim starosnim grupama, najčešće u trećoj i četvrtoj deceniji života, a može da nastane i kao reakcija na neki pročitani članak ili odgledanu televizijsku emisiju o nekoj bolesti.
– Imamo problem s njima jer ne možemo da ih odbijemo, već moramo da ih pošaljemo na dalje pretrage. Ne reaguju kada kažemo da su hipohondri. Međutim, mislim da kod nas ima manje tih ljudi nego što je istraživanje pokazalo. Tačno je da mnogo pacijenata ide kod lekara, ali to je više posledica ovakvog zdravstvenog sistema. S druge strane, stalno u medijima slušaju razne priče o bolestima, pa odmah požele da idu na snimanje na magnetnoj rezonanci ili skeneru, da urade ultrazvuk… Ne postoji pravilnik koliko puta godišnje mogu da dolaze, pa samim tim svakog dana mogu od nas da traže da im gledamo promene na koži, da im merimo pritisak i šećer, da im „slušamo” pluća – dodaje dr Dimitrijević.
Docent dr Ivana Stašević Karličić, direktorka Klinike za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević”, pojašnjava da su zabrinutost za zdravlje, preokupiranost telesnim simptomima i strah od postojanja ozbiljne bolesti česti u opštoj populaciji i jedna su od uobičajenih i normalnih psiholoških reakcija ljudi koji imaju neke zdravstvene smetnje. A hipohondrija je – nešto drugo. Hipohondrijski poremećaj karakterišu strah, stalna preokupiranost i uverenje da osoba ima jednu ili više ozbiljnih telesnih bolesti, čak i kada su ponavljana dijagnostička ispitivanja pokazala da fizičke bolesti nema. Tegobe i tipično ponašanje moraju biti prisutni najmanje šest meseci da bi se postavila dijagnoza. To je poremećaj koji ima veliki negativni uticaj na kvalitet života, socijalno i radno funkcionisanje.
– Osobe koje pate od ovog poremećaja su anksiozne, uplašene, pogrešno interpretiraju svaku telesnu senzaciju ili simptom, tipično „obijaju pragove” zdravstvenih ustanova, idu od lekara do lekara, podvrgavaju se ponavljanim pregledima i dijagnostičkim intervencijama (čak i invazivnim) i zahtevaju nepotrebno lečenje. Vrlo često se razvija i depresivna epizoda. Procenjuje se da od nje pati oko jedan do pet odsto ljudi u opštoj populaciji, dok u sistemu zdravstvene zaštite oko tri do 13 odsto pacijenata koji ponavljano posećuju lekare pripada ovoj kategoriji. Srbi nisu izuzetak – kaže dr Stašević Karličić.
Međutim, naši građani nisu tako „savesni” kad je reč o zubarima, zato što 66 odsto stanovnika nikada nije otišlo kod stomatologa. To se dešava zbog toga što što odlazak kod zubara „uglavnom boli”. Osim toga, sve više ljudi upada u zamku sajber hipohondrije, jer tragajući za simptomima i dokazom bolesti dobijenom od „dr gugla” po ceo dan sede ispred računara. To nije dobro, upozoravaju stručnjaci, jer koncentracijom na bilo koji bol simptomi mogu da se pojačaju i do 400 puta. Dr Maja Nešović, kardiolog, opisuje jednu od klasičnih situacija među hipohondrima i pomalo karikira njihov dijalog.
– Šta kažeš?! Ijaooo… pa videla sam ga pre nekoliko dana. Koliko je imao godina? Kukuuu, dve godine mlađi od mene! A kad je sahrana? – žena spušta slušalicu. Baca kiflicu iz ruku i odlazi pred ogledalo.
„Lupa mi srce? Lupa. I zamaram se. Ne nije od debljine, to je srce. I pre nekoliko dana me je žignulo u grudima. To je to.” Uzima mobilni telefon, ukucava u pretraživač: zamaranje, bol u grudima, lupanje srca – infarkt… Pomišlja: „Možda sam ga i preležala. Krećem odmah kod kardiologa, to je to. Sigurno je i on imao slične simptome, ali je ignorisao. Ja neću.”
Da li se ovaj strah baš može nazvati hipohondrijom? Ukoliko se ova reakcija javila prvi put ili se javlja retko, onda je to opravdan strah za svoj život. Ukoliko počinje da se ponavlja, da okupira osobu, onda je vreme da razmisli da li posećuje pravog specijalistu. Najčešće to počinje osluškivanjem svog tela, i to sa srcem i krvnim pritiskom. Za srce se vezuje najveći strah. Bolesnik sve češće počinje da meri krvni pritisak i srčanu frekvencu. Ono što ga onespokojava je promenjivost i jednog i drugog. Počinje da zapisuje, ubeđen da su oscilacije nešto bolesno i nenormalno. Prati amplitude oscilacija. Zatim ga osluškuje i pipa arterije. Čini mu se da jače čuje otkucaje srca. Ako ponekada poskoči, to smatra prestankom rada.
– Počinje unutrašnji nemir, budi se noću, meri i dalje, i u jednom momentu dolazi lekaru. Sledeće što prati je gastrointestinalni sistem i sve u vezi sa njim, najčešće stolicu i moguće nadimanje. Javlja se lekaru. Dobija odgovore da su sve te oscilacije normalne, promenjivosti u organizmu su normalne, odlazi zadovoljan. Naročito ako mu je savetovano neko dodatno ispitivanje. Kada sve završi, radost traje dan-dva. Sumnja se ponovo javlja… Stanje se nije promenilo, a evo i zujanja u ušima, malo i nesvestice, vrtoglavice…. Evo i novih simptoma. Odlazi na internet pretraživač „gugl” i misli: tumor neki garantovano, ali nije otkriven. Nastavlja dalje odlaske kod doktora. I sve bi to bilo u redu, samo da ode kod pravog specijaliste – psihijatra – ističe dr Nešović.
Naša sagovornica dodaje da su hipohondri „običnim” ljudima dosadni, ali oni zaista imaju ozbiljne muke sa samim sobom i samo ih psihijatar može „popraviti”.
Podaci „Eurostata” pokazuje da u Evropi kod lekara najmanje idu Grci, jer 60,5 odsto njih doktora ne poseti nijednom godišnje. Iza njih su Makedonci sa 58,3 odsto, Bugari sa 52,4, Rumuni sa 42,9 i Šveđani sa 36,4 odsto.
(Danijela Davidov-Kesar, „Politika“)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com