Danas nije retkost čuti i videti da veliki broj ljudi sve češće izbegava emotivno vezivanje. Šta može biti razlog tome? Da li je u pitanju to što se veliki broj mladih do kasnih godina ne odvaja od porodica, čime se blokira mogućnost osamostaljivanja? Širok je spektar problema s kojima se treba suočiti, od potpunog gubitka kompasa za realnost, preko pesimizma do prevelike ukorenjenosti u realnost koja ne izgleda svetlo.
Problemi u društvu uvek se reflektuju na naše psihičko stanje. To je nemoguće izbeći. Porodični konflikti, kontakti s drugim ljudima, seksualni problemi… Kako u tom moru problema sagledati sebe, preispitati sopstvenu ulogu i odgovoriti na pitanje: „Ko sam ja?“ A nekada je teret Amorove strele i slomljenog srca bio najveći problem s kojim smo se susretali… Nažalost, danas više nema iluzija o ljubavi, sve ređe se ulazi u praktična iskustva. Planirano se odustaje od emotivnog angažmana kako bi se izbegla patnja. Predstave o ljubavi postepeno se gube u savremenom društvu. Svet oko nas je surov i haotičan. Taj teret je prevelik da se ne bi odrazio na emotivni život.
Da bismo došli do ljubavi, moramo da prepoznamo sebe, a za to je potrebno dosta strpljenja, volje, kontinuiranih pokušaja da se ljubav pronađe, odneguje i zadrži. Zbog toga ljubav zahteva adaptaciju na sebe i na osobu prema kojoj gajimo emocije. I mada je teško navići se na ljubavne poraze, nije nemoguće prevazići ih. Ljubav je tle na kojem možemo da padnemo, da se sapletemo, a da nas niko i ne pogleda posle toga. Ipak, to ne znači da treba izgubiti veru u ono što mogu da nam donesu lepe strane ljubavi. Najpogrešnije je distancirati se od ljubavnih pokušaja samo zato što bi neki od njih mogli da se okončaju neuspehom. Jednostavno, neophodno je malo više hrabrosti u nama da bi bilo malo više ljubavi u našim životima.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com