Žene verovatno nikada neće razumeti muškarce dok ćute u najnapetijim situacijama. Kada smo nervozni, ljuti, crveni od besa, mi ćutimo. One se takođe ljute, ali se teško zaustavljaju i obično istrtljaju nešto zbog čega se posle kaju. Možda je to ono što ih i najviše nervira u momentima kada mi mračimo i ćutimo. Žene jednostavno ne shvataju da je muškarcima takvo ponašanje urođeno i da nas je na tom polju jako teško promeniti.
Ukoliko žene nastupe direktno – vrlo je verovatno da neće ništa postići ili bar neće postići mnogo. Muškarci cene obzirnost. Cene kada žena prihvata ćutanje kao nešto što je normalno. Bitno je samo da ona ne navaljuje. Kada muškarci "provale" i ono malo isfoliranosti u ženskom glasu ili u gestovima, još više se povlače u sebe.
Da bi im prišla, žena mora da bude iskrena, da pokaže prave emocije i koliko je nastala tišina zaista pogađa. Pitanja treba da budu kratka i konkretna; treba pokazati da se razume muško ćutanje i okrenutost prema sebi. One mogu da se poveravaju mami i sestri, najboljoj drugarici, ali ne i nama.
Ženama treba pojasniti šta znači reč strpljenje. Nikada ne treba da navaljuju jer nas to samo još više nervira – to je siguran način da izbije još i svađa s teškim rečima. Kada se loše raspoloženje popravi, najveća greška koju žena može da napravi jeste pokazivanje ljutnje zbog našeg ćutanja.
Drugi veliki minus je ako dobro raspoloženje koje tek što je stiglo pokušavaju da iskoriste da bi dobile odgovore na sva ona pitanja koja su tokom ćutanja ostala bez odgovora.
Trebalo bi jednostavno dozvoliti da muškarac bude taj koji će prvi započeti razgovor o nečemu što ga opterećuje i pretvara u "ćutologa". Kada se to dogodi, stvari običnu počinju da idu nekim svojim umerenim redosledom, što gradi odnos poverenja između muškarca i žene.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com