Postoji izreka da je sudbina izgovor za budale, a postoji i onda druga, koja kaže da je svako od nas krojač svoje sudbine. Da li to onda znači da je sudbinu moguće promeniti? Znamo da postoje neke stvari koje su jednostavno nedodirljive. Ipak, imamo (ili ponekad u životu dobijemo) priliku da menjamo bar neke od njih, i tu onda svako od nas postupa po svojoj savesti.
Stoga bi bilo važno imati na umu da je loše ako dozvolimo da nam đonovi uvek budu kao novi. Važno je uvek biti u pokretu ili makar težiti tome.
Promene su dobre i treba im težiti neizostavno kada je čovek mlad i spreman da se lakše nosi s eventualnim pogrešno donetim odlukama. Kada krštenica već pomalo požuti i kada silne svećice više ne mogu da vam stanu na vrh rođendanske torte, čini se da je praviti promene čak pomalo i glupo ili bar previše rizično. Međutim, često i bez obzira na godine pravimo promene bez ikakvog razloga ili to činimo na sasvim pogrešan način. Problem je u tome što malo ko od nas uopšte i može da ima jasnu predstavu o tome koji bi način mogao da bude pravi. Važno je da se zna za čim se traga, iz prostog razloga da bi u dovoljnoj meri moglo da se ceni ono što stoji u budućnosti.
Tako je i s izborom mesta u kojem ćemo živeti – ako želimo da odemo negde drugde, to je sasvim moguće, ali treba voditi računa o tome da se tom prilikom u nekim slučajevima mogu promeniti samo arhitektura i eventualno klimatski uslovi. Aristotel je pisao o tome da je za najbolje društvo potrebno da svako radi ono što voli i ono u čemu je najbolji. Uz malo istrajnosti taj konačni cilj koji stoji ispred svakog od nas može lako i da se prepozna. Nema tu neke velike mudrosti, važno je samo da se po svaku cenu izbegavaju promene iz kategorije „nepromišljenih“.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com