Glumica Mira Banjac je jednom rekla da postoje dobri, odlični, veliki, vrhunski i neponovljivi glumci. Ako sa scene siđemo u običan život, nakon gostoprimstva koje nam je priredila u svom domu, zajedno sa sinom Branom, slobodno možemo reći da joj kao čoveku pripadaju svi ti epiteti. O njenim glumačkim vrlinama dovoljno govori karijera duga sedam decenija. Poseta poznatoj glumici upriličena je povodom dodele Nušićeve nagrade.
Poznata glumica priča o tome šta joj znači Nušićeva nagrada koja će joj biti uručena u aprilu u Smederevu, o Zoranu Radmiloviću i Bati Stojkoviću, o tome zašto je zatvorila vrata pozorišta, o nušićevskim vremenima, političkom angažovanju…
Ko je, osim vlasti, kriv za devalvaciju vrednosti, kulture, pa i glumaca?
Osnovna krivica je što mi u samom državnom sistemu nemamo svoje mesto. Mi smo jedna šah tabla. Nas prosto povlače po vremenu, nemamo uporište, da kažemo iza nas stoji država. Iza nas ne stoji niko. Čim to nemate, onda se događa da vi od te iste vlasti dobijete nešto što jede pozorište iznutra, a to su loši upravni odbori i saveti, rđavi upravnici. Pozorište. po onome što jeste, ne trpi ni jednu vrstu vlasti. To su slobodni strelci, mislioci, mi se bavimo strastima. Kada glumac uradi nešto to se uopšte ne primećuje, kao recimo sport. Napravite veliku predstavu i gostujete negde u svetu, donesete fenomenalne kritike, ali to ovde uopšte nema značaja. Recimo, ja imam status nacionalne glumice, to nikome ne znači apsolutno ništa. Nema filma koji je bio na nekom svetskom festivalu a da nije doneo neku nagradu. Evo, ja sam nagrađena u Brazilu. To niko ne zna, a bilo ko da je iz sporta to doneo– to bi se čulo na velika zvona.
Upitana da li bi, da može, nešto menjala u karijeri i životu, odgovorila je: „Kako da ne! Menjala bih veliki mračni deo mog života u Beogradu“.
Ispričala je potom šta joj se dogodilo, sa kakvim se problemom susrela i poverila se da je čak razmišljala da sebi oduzme život.
„Jaukala sam beogradskim ulicama, bila sam na ivici da se ubijem. Imala sam stan u Novom Sadu kada sam krenula u Beograd. Jedna gospođa je htela da uđe u njega, a ja sam imala stanarsko pravo. To pravo sam joj prodala, a to se tada nije smelo. Meni je to odobrio Grad uz klauzulu da više nikada ne mogu da dobijem stan u Novom Sadu. Pristala sam. Sa tim parama sam kod Skadarlije iznajmila garsonjeru na godinu dana. Posle je ta žena došla da traži novac nazad i tužila me je. Ja te pare više nisam imala i krenula sam da zajmim. Prvo sam naišla na zelenaše, koji su uzimali po tri puta više i to je bio rašomon. Jednog dana sam otišla u hotel ‘Metropol’, naručila kafu, sela da napišem pismo i htela da se bacim dole“, kaže Mira Banjac i nastavlja:
„Moj sin je bio u vojsci i više nisam imala izlaza. Iduće noći zvoni telefon i javi se reditelj Stipe Delić. Bio je poznat tada, ali nismo se upoznali lično. Kaže hoće da radim veliku glavnu ulogu, poslaće mi neki scenario. Ubrzo mi neki čovek donosi veliku kutiju sa ogromnih 13 epizoda. Bila je to čuvena Marija, iz logora, zbog koje su me šišali do glave. Ugovor je bio milionski. Potpišem i vratim sve dugove. To je bio moj mrak, ali i pročišćenje. Pola dinara više u životu nisam pozajmila! Da umirem – ne bih!“.
Prisetila se i vremena kada je došla u Atelje 212, druženjima sa Zoranom Radmilovićem, Danilom Batom Stojkovićem…
„Kad sam dolazila imala sam veliki strah, to su bile velike zvezde. Odjedanput sam srela jednu porodicu duhovitih, zanimljivih ljudi, koji nisu zavidni. Svi su imali svoje mesto. Sa Zoranom (Radmilovićem) je bilo baš opušteno, jedno drugo smo zvali ‘drugarice’. Bata je bio pretežak za posao, ali je čovek sa kojim je vredelo raditi. Teško je bilo zaraditi njihovo prijateljstvo, ali kad zaradite onda nema kraja, dao bi vam sve. Ružu (Ružica Sokić) sam obožavala kao svoje dete, luckasta je bila. Oplakala sam je više nego iko. Volela sam je takvu kakva je. Seku Sablić obožavam. Kod nas nije bilo sujete“.
(Olivera Milošević, Politika)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com