Niko ne voli da mu zvocaju. Velika većina "zvocavih" ne voli to što zvoca. Plus, zvocanje ne pomaže – nekad pomogne kratkoročno, ali na duže staze samo napravi razdor, ljudi pre ili kasnije pobegnu od osobe koja im zvoca. Zašto onda iko zvoca, i kako prestati s tim?
Generalno uzev, postoje tri vrste zvocanja (odmah da kažemo, nije zvocanje ako primedbu izreknete jednom, nego ako je ponavljate i ponavljate i ponavljate – čuli su vas i prvi put, a do petog ponavljanja su najverovatnije prestali da vas slušaju). Jedno je "majčinsko zvocanje" – stalo vam je do toga da draga osoba nešto uradi kako treba (da uradi domaće zadatke, ispravno se hrani, vežba dovoljno…) i izbegne ono loše što bi joj se desilo ako to ne uradi kako treba. Nekada tu mozak smesta napravi pomalo preteran skok u budućnost, pa neurađen domaći poveže s budućom nezaposlenošću, deset "utamanjenih" čokoladnih bananica s "trokrilni orman" izgledom i/ili poispadalim zubima, nedovoljno vežbanja s neverovatnom gomilom svih mogućih i nemogućih boleština… Ali, u principu, iza svih tih strahova i zvocanja koje usledi kao njihova posledica stoji ljubav i briga za dragu osobu.
Druga vrsta zvocanja je već manje dobroćudna, to je "moj način je jedini ispravan način" zvocanje. I tu ima ljubavi u osnovi, i želje da osobi kojoj zvocate bude dobro, moguće i da izbegne greške koje ste vi pravili, ali ima i nemogućnosti da se uvidi da i drugačiji način od vašeg može takođe da bude dobar, nekada i pokušaja da se sopstveni način nametne po svaku cenu.
Treća vrsta zvocanja nema ničeg dobrog u sebi, niti pokušaja da se ma šta popravi. To je "agresivno zvocanje". Osoba koja na taj način zvoca je zbog nečega nesrećna, loše se oseća i želi da i osoba koju krivi za svoju nesreću pati. Zvocanjem se, praktično, istresa na osobi koju krivi za to kako se sama oseća.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com