Često se savetuju različiti metodi da se oslobodite strahova koje imate; neretko se savetuje da, u težim slučajevima, potražite i pomoć stručnjaka. To je sve u redu, samo ne treba zaboraviti da postoji i mogućnost da neki svoj strah prihvatite i da jednostavno živite s tim.
Evo šta se desilo jednoj dami. Kao devojka je stekla užasan strah od vožnje. Njen momak je vozio, ona je bila s njim u kolima i desila se jedna od onih nezgoda za koje niko nije kriv – bila je noć, padala je jaka kiša, od čega je vidljivost bila dodatno oslabljena, a put klizav, i njih dvoje su sleteli s puta. Nijedno nije bilo teže povređeno, i oboje su se brzo oporavili. Ona je već imala vozačku dozvolu, ali nakon tog iskustva, strahovito se bojala da sedne za volan, i to je izbegavala kako god je znala i umela.
Tokom godina, njen strah je rastao. Ponovo je išla na časove vožnje kako bi stekla dodatnu sigurnost – instruktor ju je uverio da nipošto nije jedina s tim problemom, da mu mnogi dolaze upravo iz tog razloga – ali joj to nije pomoglo. I dalje je dobijala napade panike kada bi trebalo da sedne za volan, pa je i dalje izbegavala da vozi. Išla bi javnim prevozom, taksijem, vozio ju je njen muž (imao je razumevanje za njen strah i, čak i kada je bio pretrpan drugim obavezama, vozio ju je). Njen posao je zahtevao da povremeno putuje, trudila se da dobije zadatke u gradovima gde je postojala taksi služba.
Nakon što je napunila četrdeset, zaključila je da je njen strah detinjast i da bi trebalo već jednom da ga prevaziđe. Ponovo je išla na časove vožnje, a zatim se s mužem dogovorila da samostalno vozi automobil i da to kasnije te večeri proslave. Uspela je da vozi. Ništa joj se nije desilo. Trebalo je da to bude trijumf – ali kada je parkirala automobil, oblio ju je hladan znoj. Nije se osećala nimalo bolje. I dalje ju je užasavala ideja da bude za volanom. Ona i muž rezervisali su sobu u hotelu, otišla je u tu sobu da sačeka muža i osećala se užasno. I, pošto joj je stvarno bila muka od toga da se oseća užasno, donela je odluku.
Neće više da dozvoljava da je strah od vožnje tera da se oseća užasno. Umesto toga, prihvatiće kao činjenicu da ona neće voziti kola. Voziće ih neko drugi – taksista, njen muž, ko god. Neće biti ni prva ni poslednja osoba koja ne vozi – i to nije nikakva tragedija. Ne mora da prevaziđe svaki strah koji ima. Ne mora da se dokazuje na svim mogućim poljima. Može jednostavno da ne vozi, i to je sasvim u redu.
Kada je to odlučila, osetila je veliko olakšanje i osetila se mnogo bolje. I danas ima strah od sedanja za volan. Zato ne seda za volan – i sasvim lepo živi i bez toga.
Neke strahove je zaista dobro prevazići, jer vas blokiraju u normalnom životu. Ali, neke je moguće i elegantno zaobići, time što ćete izbegavati situacije koje bi u vama izazvale taj strah. To vas ne čini nesposobnom osobom, samo ste praktične i odbijate da maltretirate sebe nečim što zaista nije ključno za srećan, kvalitetan život. Nije sramota bojati se nečega – a ako straha ne možete da se oslobodite, pokušajte da ga barem zaobiđete. I to je jedno od mogućih rešenja.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com