Naše sopstveno telo nam neretko šalje signale kako bi trebalo da se ponašamo, samo što je većina navikla da te signale ignoriše, dok ne završi u bolesničkoj postelji, a čim iz nje izađu, nastave po starom. Nemojte tako. Slušajte svoje telo.
Jedan od sve češćih signala koje primamo od sopstvenog tela jeste da bi trebalo da usporimo. Verovatno se i vama to desilo. Radite sve i svašta, stalno ste u žurbi, ne znate gde vam je glava, i kao za inat, razni sitni baksuzluci vam se dešavaju. Ne znate gde su vam ključevi. Zaboravite novčanik. Zaturite novac. Ne odete po dete na vreme. I nije tu samo zaboravnost, dešavaju vam se i fizičke nezgode, sitnije, pa i krupnije. Spotičete se bez nekog posebnog razloga. Posečete se dok sečete meso ili povrće. Čekićem, umesto eksera, udarite sopstveni prst. I tako redom.
Nemojte ignorisati ovakve signale. Ako se takve stvari dese povremeno, i ne nekoliko njih maltene odjednom, nije problem, ali ako krenu često da vam se dešavaju, nemojte ih ignorisati. Zastanite (da, kasnite, ali ništa se neće desiti ako umesto 20 zakasnite 23 minuta). Razmislite šta vam se upravo desilo, i s čime vam se čini da biste to mogle da povežete. Recimo, ako ste se posekle dok ste pripremale ručak, možda vam je dosta više spremanja hrane. Ako ste zaboravile da odete po dete, možda vam je dosta toga da uvek vi idete po dete kao da ono nema i oca. Ovo je, naravno, bilo nagađanje, pre ćete vi znati čega vam je dosta, šta vam je postalo previše.
Nekad, kad s nekim aktivnostima morate da nastavite uprkos umoru, nakon što ste odredile čega vam je to previše, možete da nađete drugi oblik te aktivnosti koji neće dovesti do toga da budete povređene (recimo, nabavite gotovo jelo umesto da ga same pripremate). Nekad pomogne već i to što ste osvestile šta vam toliko smeta, pa problem postane manji. Nekad možete da zamolite nekog drugog da to obavi umesto vas.
Bilo da je nešto od navedenog izvodljivo, bilo da nije, postoji još nešto što možete da učinite. Zastanite, kad vam telo i um sve jasnije saopštavaju da im je neophodan predah. Polako udahnite, zadržite vazduh u plućima neko vreme, pa izdahnite što sporije možete. Ponovite nekoliko puta. Usredsredite se samo na takvo disanje. Taj mali predah mogao bi da vam pomogne da se osećate manje sluđeno, a sasvim je moguće i da ćete se setiti gde su vam ti ključevi.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com