Ivica Čuljak rođen je 4. juna 1960. u Ceriću nadomak Vinkovaca u Hrvatskoj. Kao tinejdžer i „omladinac“ slobodno vreme je provodio u Vinkovcima upoznavajući se s istomišljenicima. Iz prvog razreda vinkovačke gimnazije ispisao ga je otac jer je više vremena provodio u parku ispred i kod pozorišta iza gimnaziji nego na nastavi iako su profesori hvalili njegove literarne radove, ocenjujući ih kao „otkačene“. Stariji brat, Vlado Čuljak-Kečer o bratu kog je neizmerno voleo, govorio je da nije trpeo autoritete i da nikoga nije slušao, sem komšije iz Cerića, godinu dana mlađeg Đuru, s kojim je išao u osnovnu školu.
His music being routinely terrible, but Ivica Čuljak was one of the most shocking musicians in Yugoslavia and a man frequently on the verge of total psychosis. He eventually fought in the Croatian War, becoming a regrettably violent nationalist in the process. pic.twitter.com/iUGkvnhKJn
— johnwbills (@billsjw) June 4, 2018
Imao je i psihičkih problema pa je krajem 70-ih zatražio i pomoć psihijatra, ali, čini se, to je bilo više zato da eskivira vojsku budući je u to vreme bilo uobičajeno da mladi traže načine kako da izbegnu da im država upropasti godinu ili godinu i po života – neki bi pojeli sirovi krompir, neki bi otišli u „ludnicu“. U to vreme nastupa pod imenom Kečer II, a 1979. se priključuje vinkovačkom bendu Pogreb X. Postao je poznat po tome što bi se na koncertu sekao žiletom i pri tom je govorio da ga ništa ne boli. Govorio je da želi da šokira publiku i u tome je uspevao jer je malo koga na koncertima ostavljao ravnodušnim.
Ubistvo
Krajem 1981. godine, upravo na Dan Republike, koji je tada bio državni praznik, u vinkovačkom hotelu Slavonija na koncertu Meri Cetinić došlo je do tuče u kojoj je jedan Vinkovčanin izvukao deblji kraj u sukobu s braćom Čuljak.
Čuljak je, kako je tvrdio kasnije, tu došao kako bi pokušao da izgladi odnos s muškarcem koji mu je, navodno, maltretirao brata. Sve je završilo krvavom scenom u kojoj je Ivan nesrećnog čoveka izbo nožem, nakon čega je on preminuo, a Čuljak je završio najpre u zatvoru pa na psihijatriji. U dokumentarnom filmu koji je o njemu, kao svoj diplomski rad, snimio danas ugledni srpski redatelj Milorad Milinković, Satan je opisao kako je došlo do ubistva i šta se dogodilo.
– Došao sam da s njim ljudski popričam jer mi je maltretirao brata. Mislio sam da će ga taj teatar moj, dar govora, malo umiriti. Pozvao me da zajedno popijemo pivo, bilo mi je drago, mislio sam da je sve rešeno. Na trenutak sam okrenuo glavu da vidim Meri Cetinić, a kad sam se okrenuo prema njemu, udario me šakom u nos. Dogodio mi se trenutak totalnog afekta, kad instinkt za samoodržanjem kao kod životinja jedino radi. Ja se sećam da sam izvadio taj nož iz kaputa i znam da sam skočio na njega kao tigar neki, ali ne sećam se uopšte da sam ga ubo. To ne znam, to je trajalo par sekundi samo, ispričao je Čuljak i dodao da je to bio jedini put u njegovu životu kad se dogodilo da je izgubio kontrolu.
Ivica Čuljak (1960-1992) poznatiji po pseudonimu SATAN PANONSKI – važio je za najmračnijeg i najmorbidnijeg lika bivše jugoslovenske rok scene. Bio je poznat po svojim provokativnim, bizarnim i često vulgarnim pesmama, koje je izvodio sa svojim pratećim pank rok bendom pic.twitter.com/X1xef87x94
— Gilti Sigurdson 🔴 (@SiggySwans) November 17, 2020
Nakon ubistva Čuljak provodi 19 meseci u istražnom zatvoru u Osijeku, a zatim ga smeštaju u neuropsihijatrijsku bolnicu u Popovači gde će provesti narednih devet godina. U bolnici mu je dijagnostifikovan granični poremećaj ličnosti koji karakterišu nagle promene u ponašanju i impulsivne reakcije. Osoblje bolnice navodno je bilo sklono Čuljku pa je većina njegovog pesničkog i književnog rada nastala upravo tamo, a povremeno su ga čak puštali da održava nastupe.
Iz bolnice se nakratko vratio u rodnu kuću te je upravo u tom razdoblju snimio svoja prva dva albuma „Ljuljajmo ljubljeni ljubičasti ljulj“ i „Nuklearne olimpijske igre“ i izdao knjigu „Mentalni ranjenik“. Tada je i uzeo pseudonim Satan Panonski za koji kruže legende da je nastao tako što su mu je jedna seoska baba dobacila: „Goni se, vraže Panonije.“
Na prvom službenom albumu „Ljuljajmo ljubljeni ljubičasti ljulj“, uz Ivicu Čuljka studijske snimke su odradili članovi grupe Majke, Nedjeljko Ivković-Kilmister, Goran Bare i Željko Mikulić-Korozija. Na drugom albumu „Nuklearne olimpijske igre“ Ivica Čuljak (inače, svi njegovi prijatelji zvali su ga po nadimku – Kečer) imao je već stalnu prateću grupu u kojoj su svirali Danijel Brdar – gitara i Mario Anušić – bubnjevi, dok su ponekad uskakali i momci iz vinkovačke rok-grupe „Pokvarena mašta“, Zoran Čalić na gitari, a pevač Alen Marin svirao je bas-gitaru. Njegovi nastupi do danas se prepričavaju. Redovno bi sebe sekao žiletom ili delovima razbijene flaše, što je bilo popraćeno tantričkim plesom i snažnim govorima, a publika je dospevala u svojevrsno stanje ekstaze. Ivičini performansi su forma u kojoj su obedinjeni svi drugi oblici kreativnog delovanja autora; slikarstvo i crtež, poezija i proza, radiodrame, dizajn odeće, stvaranje i izvođenje muzike.
Završno poglavlje: Rat
Početkom rata u Slavoniji pridružuje se dragovoljcima i odlazi na ratište. U kratkom periodu koji je tamo proveo nastale su brojne legende o Satanu Panonskom koje kruže i danas.
Album koji je snimio u ratu, objavljen nakon njegove smrti pod nazivom „Kako je panker branio Hrvatsku“, pokazuju značajnu promenu Satanove filozofije. Od osobe koja se predstavljala kao „panker po nacionalnosti“ postao je osoba koja poziva na klanje i govori o ubijanju četnika. Brojni njegovi obožavaoci teško prihvataju činjenicu da je njihov idol doživeo toliki preokret pa postoje priče da je bio prisiljen da snimi taj album, da je nastao kao izrugivanje, ili da je kombinacija lekova i alkohola (koju je i sam priznavao) uticala na njegovo ponašanje.
Ko je ubio Satana Panonskog?
Satan Panonski poginuo je 27. januara 1992. u Vinkovcima, a okolnosti njegove smrti nikad nisu službeno potvrđene, što je dalo plodno tlo za razne mitove i teorije zavere. Pričalo se da je poginuo od srpskog snajpera, da su ga ubili pripadnici sopstvene čete, da su hteli da ga uklone jer je previše govorio, da se sam ubio, da je poginuo nesrećnim slučajem, a jedna od najluđih priča o njegovoj smrti je ona da je jurišao na tenk naoružan sabljom.
Najverovatnija je ipak priča o nesrećnom slučaju u koju veruje i njegov brat Vlado Čuljak.
– Ne verujem da ga je neko od saboraca ubio jer su ga voleli i sa svima je bio dobar, ko je od njega zatražio pomoć, dobio je. Ivica se nikada ne bi sam ubio, u to sam siguran jer dobro sam ga poznavao. Mislim da se okliznuo izlazeći iz automobila i automatska puška je opalila. Bio je to nesrećan slučaj. Došao sam u mrtvačnicu kada su ga dovezli i video sam ulaznu ranu ispod brade pore grla i izlaznu na temenu. Dan pre smo se sreli u Vinkovcima u jednom kafiću, ali ništa nije naslućivalo da nam je to zadnji susret, ispričao je on svojevremeno za Glas Slavonije.
Sličnu stvar ispričao je i Vladimir Soldo iz benda Pogreb X koji tvrdi da je priču čuo od čoveka koji je, navodno, bio sa Satanom u poslednjim trenucima njegovog života.
– Ratno doba je bilo, uzbune stalno na sve strane, granate padaju, zima je bila, sve mrak okolo. I sad oni krenuli iz tog kafića prema pijaci i sneg je bio i ona dugačka zaleđena staza, otprilike 10 metara. I sad kako je bila mesečina, vidi on tu stazu, a tad je imao onu pušku Šokicu, tako se zvala. To je bila neka hrvatska proizvodnja, a kod tih pušaka je navodno kočnica bila jako loša i nekad je radila, a nekad nije. Znači, tako mi sve priča dečko koji je s njim bio. I samo mu je rekao: ‘Joj, gledaj ovaj spektakl!’ i zaleteo se na led i padne i čuješ BUM. I došao on do njega, leži on dole, na ustima krv. Kaže, poznavajući Kečera, nešto je smislio. Ili je stavio kondom u usta pun krvi pa ga samo pregrizao da njega za**be malo. Kaže on: ‘Daj ustaj! Šta foliraš, koji ti je k***c?’ i ne mrda se ništa. I uđe on u prvu kuću i došla hitna i navodno su ustanovili da mu je negde ispod vrata ušao metak i izašao na vrhu glave. Kako je imao pušku, ta puška je opalila i metak je dole ušao i gore izašao. I navodno je živeo još otprilike dva sata u bolnici i onda je umro“, zaključuje Soldo.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com