Venčanje je veliki događaj – i, neretko, skup, naročito ako neko (mladenci, njihovi roditelji, ili roditelji jednog, ili jedno od mladenaca) želi da to bude nešto ekstravagantno, raskošno, da se pamti i prepričava… U nekim situacijama roditelji slabijeg imovinskog stanja zapitaju se da li su dužni da finansiraju raskošno venčanje kakvo njihovo dete želi.
Znamo, nisu retke ni one situacije kada sami mladenci ne žele nikakvo veliko venčanje, već su roditelji ti koji insistiraju da sve mora da bude „takvo da se godinama pamti i prepričava“. Ipak, ima i situacija kada devojka ili mladić požele raskošno venčanje, i žele da njihovi roditelji to plate, a roditelji, ni uz najbolju volju, nemaju sredstava da to učine – i osećaju se užasno krivim zbog toga, kao da svom voljenom detetu uskraćuju nešto što je njihova, ako ne baš zakonska (po zakonu su roditelji dužni da izdržavaju svoju maloletnu decu, kao i onu punoletnu koja su mlađa od 27 godina a na redovnom su školovanju – plaćanje venčanja ne spada u to), a ono bar moralna obaveza.
Nije tako. Svakako da roditelji mogu, ako to žele i ako im materijalna sredstva kojima raspolažu to dopuštaju, da daju deo novca ili i sav novac za svadbu svoje dece – ali nemaju nikakvu obavezu da to učine, ni zakonsku, ni moralnu. Niti iko ima pravo da to zahteva od njih. Ukoliko roditelji nemaju da daju novac, onda nemaju – svakako da nisu u obavezi (mada će mnogi učiniti upravo to) da se na sve strane zadužuju kako bi napravili skupu svadbu i da onda duži period životare dok vraćaju dugove.
Naravno, znati da niste u obavezi nešto da učinite je jedno, a to što vas srce vuče da voljenom detetu upriličite venčanje iz snova, pa makar posle toga i grcali u dugovima, jeste nešto sasvim drugo.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com