Nedovoljno interesovanje za vakcinacijom često se u javnosti predstavlja kao problem neinformisanosti ili manjka obrazovanja. Iako je istina da je kod određenog dela stanovništva to slučaj, nevakcinacija je prvenstveno problem nedostatka poverenja. Ako postoji poverenje prema osobi ili instituciji koja donosi neki predlog, ljudi ga mogu prihvatiti čak i ako ga ne razumeju. I obrnuto, čak i ako razumeju neki predlog ili argument, ljudi mogu da ga odbace jer ne postoji poverenje prema onome ko ga iznosi. Biti informisan nije ni nužan ni dovoljan uslov delovanja.
Nalaz o vezi između (ne)vakcinisanja i (ne)poverenja nije ništo novo i prethodi pandemiji koronavirusa. Istraživanje iz 2018. godine pokazalo je da je uverenje da su vakcine bezbedne najmanje prisutno među onim grupama ljudi koje su manje sklone da veruju nacionalnoj vladi.
Vakcinisanje nije samo vakcinisanje; vakcinisanjem odnosno nevakcinisanjem ljudi odgovaraju ne samo na pitanje kome veruju već i kojoj grupi žele da pripadaju. Tako u Sjedinjenim Državama Demokrate i Republikanci imaju različitu stopu vakcinisanih u zavisnosti od toga koja je stranka na vlasti. Ljudi su skloniji da misle da je vakcina bezbedna, skloniji da kažu da će se vakcinisati i skloniji da vakcinišu sebe i svoju decu onda kada je njihova stranka na vlasti. Ne čini se verovatnim da promenom stranke na vlasti ljudi najednom postaju obrazovaniji ili neinformisaniji u pogledu vakcinacije.
Informisanje ne rešava problem nedostatka poverenja
Poverenje je bazičnije od informacija jer ono reguliše odnos prema informacijama koje pristižu osobi. Neinformisanost se može rešiti s još informacija, ali samo ako postoji poverenje prema onome ko iznosi informacije. Budući da svaka osoba može da bude kompetentna samo oko relativno malog broja stvari, ljudi koriste heuristiku procenjivanja pouzdanosti informacije prema proceni pouzdanosti izvora informacije. Kada vam neko kaže nešto u čiju istinitost želite da budete sigurniji, pitate tu osobu „kako znaš?“ ili „odakle ti to?“ Pretpostavka je racionalna: tip i kvalitet procesa koji generiše neku informaciju može svedočiti o pouzdanosti te informacije.
Ako se izvor proceni kao nepouzdan, dodavanje još informacija ne rešava problem. Informisanje ili obrazovanje je u tom slučaju otprilike kao sipanje vode u kantu s rupom na dnu – ništa nije dovoljno.
Da li je javnost iracionalna?
Uobičajeno objašnjenje zašto postoje kontroverze u javnosti oko vrućih pitanja na koja nauka pokušava da dâ odgovor – poput klimatskih promena, kontrole oružja (pogotovo u SAD-u), nuklearne energije ili vakcinacije – jeste da kod javnosti postoji određeni deficit u razumevanju: ljudi nisu dovoljno informisani o naučnim zaključcima u pojedinim pitanjima, ne znaju da prepoznaju najbolje dostupne dokaze i/ili im nedostaju sposobnosti povezane sa naučnim načinom razmišljanja. Ali, kako pokazuje nova nauka o naučnoj komunikaciji, ta slika je iskrivljena ili u najboljem slučaju nepotpuna.
Jedan od zaključaka te nauke je ovaj: kako obični ljudi stiču više naučnih saznanja i postaju veštiji u naučnom rasuđivanju, oni ne konvergiraju prema najboljim dokazima (te time i istom mišljenju) koji se tiču kontroverznih činjenica relevantnih za javnu politiku. Umesto toga, postaju još više kulturno polarizovani.
Kako pokazuju istraživanja psihologa Dana Kahana sa univerziteta Jejl, to je zato što u takvim okolnostima ljudi koriste analitičke veštine kako bi izvukli dokaze koji podržavaju poziciju svoje grupe dok u isto vreme racionalizuju odbacivanje takvih dokaza kada oni podrivaju poziciju te grupe.
Pretpostavimo da određeno pitanje za neku društvenu grupu postane pitanje nekih temeljnih društvenih vrednosti, na primer, da epidemiološke mere, nošenje maski ili vakcinacija postanu pitanje individualne slobode pojedinca. Onaj deo javnosti za koji su navedene stvari postale ograničenje slobode motivisan je iz celokupne naučno-akademske i druge produkcije sa kojom se susreće da izabere one nalaze, dokaze ili argumente koji najbolje promovišu ostvarenje njihovih ciljeva, a ignorisaće, sumnjati ili umanjivati težinu svih drugih nalaza, dokaza i argumenata. Svaki dokaz se može odbaciti ako napravite dovoljno promena u svojoj mreži verovanja. U takvoj situaciji promena stavova se ne ostvaruje s „još informacija“ budući da „problem“ leži u mehanizmu zaduženim za njihovo procesuiranje. Štaviše, „još informacija“ može se obiti o glavu.
U tom smislu, glavni izvor društvene podeljenosti oko pitanja na koje utiču naučna istraživanja nije toliko iracionalnost javnosti i manjkavost njene moći razumevanja nauke koliko ideološki motivisano rasuđivanje, tj. vrsta procesuiranja informacija koja racionalno promoviše interese pojedinaca tako što ih navodi da formiraju verovanja koja signalizuju odanost grupi. Jednom kada stav o vakcinaciji postane mera pripadnosti određenoj kulturnoj grupi, novi argumenti i naučne činjenice o vakcini postaju sve irelevantniji.
Poverenje i verodostojnost
Dovoljno dobro obrazovanje po pitanju vakcinacije može se postići i u vrlo kratkom roku, ali poverenje je nešto što se gradi tokom dužeg vremenskog perioda. Teško se gradi, a lako se gubi.
Poslednjih nekoliko decenija beleži povećanu akademsku produkciju istraživanja poverenja; od poverenja građana prema državi i pojedinim institucijama do interpersonalnog poverenja; kako ono varira među zemljama i kako je poverenje povezano s drugim faktorima – na primer, osećajem dobrobiti, ekonomskim ili demokratskim razvojem.
Ali, kako se gradi poverenje? Kako nastaje? Za socijalnu vrstu kakva je ljudska jedno od najfundamentalnijih adaptivnih problema jeste: kome verovati? Kako odabrati kao prijatelja onu osobu koja me neće napustiti u nevolji? U nekim davnim vremenima loša procena socijalnih partnera i saveznika značila je puno sigurniju smrt nego danas. Za odgovor na taj problem ljudi na raspolaganju imaju mnogobrojne alate, jedan od kojih je procena doslednosti osobe – dosledno ponašanje kroz vreme, doslednost između reči i dela. Manifestirajući dosledno ponašanje osoba postaje verodostojna. Na engleskom jeziku se kaže trust i trustworthiness, biti dostojan poverenja. Jedno rađa drugo. Jasno je onda zašto se i poverenje gradi postupno, tokom dužeg razdoblja – procena doslednosti to zahteva.
Nepoverene prema institucijama za vreme pandemije je kobno
Efikasno upravljanje epidemijom zahteva odnos poverenja ne samo prema vlasti nego i prema širem setu ne samo nacionalnih institucija: medijima, akademskoj zajednici i nauci, zdravstvenom sistemu i tako dalje. Spoljna opasnost poput virusa zajedno s oslabljenim poverenjem u institucije koje su ključne za izlaženje na kraj s tom pretnjom čine fatalnu kombinaciju. Oklevanje u vezi vakcinacije samo je jedan primer.
Rasprava oko toga da li je potrebno ulagati u kampanju vakcinacije velikim delom promašuje bit – tu „kampanju“ državni akteri u realnosti sprovode svakodnevno i nezavisno od ikakve pandemiji. Sprovode je demonstrirajući ponašanje koje kod građana „uliva poverenje“ tako da u slučaju potrebe za vakcinisanjem stanovništva kakva je sada, država skoro da ni ne treba da sprovodi nikakvu kampanju jer ionako postoji dovoljno poverenja tako da obrazovanje i motivisanje u tu svrhu postaju izlišni.
Zemlje poput Finske i Norveške uspešnost upravljanja pandemijom delom duguju visokom poverenju koje javnost poklanja državi:
„Kad vlada donese pravila kako bi nas zaštitila od pandemije, ne izlazimo na ulice kako bismo protestvovali protiv njih kao [ljudi u] drugim zemljama“, rekla je portparolka finskog ministarstva zdravlja, Vivikka Richt, osvrćući se na slične proteste širom SAD-a i Evrope.
Slično je rekao i norveški ministar zdravlja Bent Høie: „Vrlo je važno da ljudi veruju ne samo vladi, već i jedni drugima: znaju da će ako poštuju pravila, to uraditi i njihov komšija.“
Međutim, za razliku od Finske i Norveške, odnosno uopšteno severnijih evropskih zemalja, Srbija spada u evropske zemlje s nižim poverenjem u državu. Dok u Norveškoj, Švedskoj, Finskoj i Danskoj preko 60 posto ispitanika veruje vladi, u Srbiji to važi za oko 40 posto ispitanih.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com