Bacanje karata je praznoverje koje često prelazi u pravu profesiju, ali i prevaru. Ovu veštinu kod nas neki često praktikuju da bi na taj način došli do zarade. Vrlo vešto nalaze svoje žrtve, naročito među radoznalim, osećajnim i maštovitim osobama. Tim prevarama vrlo često podležu i školovani ljudi, u želji da nađu utehu za svoje jade, ili „savete“ za svoje namere.
Cilj opisivanja veštine gledanja u karte zapravo je suzbijanje prevara profesionalnih bacača karata, ali i približavanje ove interesantne zabave osobama koje povremeno u tome vide mogućnost za prijatnu razonodu, a ne profesiju, obmanu i koristoljublje.
Postoje tri vrste kompleta, odnosno „špilova“ karata – nemački (32-36 karata), francuski (52 do 56 karata) i italijansko-španski (52 karte).
Obično se proizvode u četiri znaka (tref, pik, karo i herc) i u dve boje (crna i crvena), sa po tri figure (pub ili žandar, dama i kralj) i jednim kecom (asom).
Gledanje u karte
Gatanje pomoću karata za igranje (32 karte) naš narod naziva bacanjem karata ili gledanjem u karte.
Prvi gatač, koji je na osnovu bacanja karata izveo čitavo gatanje i izdao knjigu o svom gatanju, živeo je u Veneciji u XV veku.
U XV i XVI veku Francuzi su prvi prihvatili italijansko gatanje pomoću karata. Oni su u karte uveli četiri društvena staleža:
PIK – viteštvo i ratništvo
SRCE (izraz čistote) – sveštenstvo
TREF (list deteline) – građanski stalež
KARO (kamena stena) – zanatlije i sluge
Pretpostavlja se da su karte kod nas došle preko haremskih žena. Bule su odista vešte u bacanju karata, pa su možda i naše žene od njih naučile tu veštinu za vreme vladavine Turaka.
Za bacanje se izrađuju i naročite karte sa simboličnim slikama: zmija, mrtvačka glava, sunce, mesec, ključ, drvo itd.
Bacanjem karata najviše se proslavila pariska proročica Marija Lenorman, kod koje su dolazili Robespijer, Napoleon i ruski car Aleksandar, tražeći da im odgonetne sudbinu.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com