Književni opus Borislava Pekića tako je gust i intenzivan, tako bogat književnim, kulturnoistorijskim i intertekstualnim relacijama, tako prožet iskupljujućom ironijom koja deluje otrežnjujuće, ali i vodi prema boljim i dubokim saznanjima. Njegovo stvaralaštvo toliko je ispunjeno rečenicama koje, naprosto, valja zapamtiti, a pamćenje je krhko i nepouzdano, o čemu govori i sam Pekić, pa ih je najbolje obeležiti kao trag jednog čitalačkog iskustva i kao trag sačuvanog čitalačkog vremena. Pekićeva književnost ponajpre i jeste sve to: svedočanstvo o sačuvanom čitalačkom vremenu.
Uzvišeni i dobri duh srpske književnosti kod Pekića na prvom mestu nosi u sebi čvrstu meru u moć knjige. Pekić je uspeo da svoje originalne ideje, bogata osećanja i raznovrsno životno iskustvo pretoči u literaturu prvoga reda, o čemu, uostalom, svedoče i "Marginalije i moralije", koje će, izvesno je, biti novi podstrek čitaocima da se još jednom vrate Pekićevim delima i sabranim mislima koje se mogu naći u ovoj knjizi. U jednom razgovoru objavljenom u knjizi "Vreme reči" Pekić je karakterističnim ironijskim tonom rekao: "Koliko jedna knjiga koja raspravlja o idejama može uopšte da bude jasna – s obzirom na to da reči jedva nešto izražavaju od onoga što mislimo, a naše misli jedva od onoga što osećamo, a naša osećanja gotovo ništa od onoga što živimo".
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com