Beogradsko dramsko pozorište sam oduvek smatrao svojom drugom kućom. U stvari, možda i prvom. Sa roditeljima sam stanovao u jednoj sobi zajedničkog stana u Ulici carice Milice i tih petnaestak kvadrata nisu se mogli smatrati pravim domom. Kroz zajedničko predsoblje, u kome je živela baka, stizalo se do zajedničke kuhinje, kupatila i terase, i sve to smo delili sa stricem i njegovima, koji su živeli u sobi do naše, odeljene staklenim vratima kroz koje su dopirali zvuci tuđeg života.
Ali kada bi me mama i tata, koji su dobili angažman u tek osnovanom pozorištu na Krstu, poveli sa sobom na neku probu ili, jednostavno, zato što nisu znali šta bi sa mnom, mogao sam da uživam u prostranstvima hodnika tek sagrađenog pozorišta, bleštavim svetlima na ogledalima po garderobama, u velikoj zamračenoj sali i tajnovitim delovima fundusa. Svi ti prostori su, dok je trajala proba, uglavnom bili pusti i, smatrao sam, na neki način pripadali meni. Tome treba dodati opojne mirise šminke, znoj koji se upijao u kostime ili mističnu memlu koja se uvlačila u dekor.
U pozorišnom bifeu, koji se nalazio odmah desno od „glumačkog” ulaza, sve je bilo zadimljeno jer su svi pušili kao Turci. Ispred vrata bifea nalazila se velika bista Jovana Nikolića, glumca, koju je izradio drugi glumac Sima Janićijević, prvak drame i skulptor amater. Čika Jova je, inače, bio dobričina sa malim psihičkim problemom. Bio je, naime, kleptoman. To su svi znali, pa kada bi se utvrdilo da su im džepovi po garderobama ispražnjeni, Mika Viktorović bi odlazio do Jove i nešto bi mu šapnuo, svi bi za trenutak otišli u bife i kada bi se vratili, sve je ponovo bilo na svome mestu.
Od starijih glumaca, tu je bio i Jovan Jeremić, koji je imao drugu manu – govornu. Kotrljao je, naime „r” pa zbog toga nije mogao da napravi neku zapaženu glumačku karijeru. Ali, čika Joca je imao drugih vrlina. Na primer, odlično je igrao remi (sa kotrljajućim „r”). Na svim turnejama na koje je kretalo Beogradsko dramsko znalo se u čiji džep odlaze dnevnice. Ali, kako se radilo o stvarno malim parama, niko mu nije to uzimao za zlo. Treba tu pomenuti i osrednjeg glumca Branka Jovanovića koji je, međutim, bio otac jedne velike glumice – Ksenije Jovanović, kao i Mišu Volića kome je supruga za premijeru, ma kako sporednu ulogu njen muž igrao, spremala najlepše moguće ponude kojima su se svi častili.
Ono što je Beogradsko dramsko načinilo velikim pozorištem bili su mladi glumci koji su stizali sa Akademije. Jugoslovensko dramsko je bilo popunjeno zaslužnim veličinama iz Pozorišta oslobođenja, a mladi, koji su prvi put glumu učili na fakultetu, raspoređivani su dekretom na Krst. To je bila sreća za ovo novonastalo pozorište koje se nalazilo na krajnjoj periferiji grada i do koga se moglo stići jedino trolejbusom broj 11. Poslednja vožnja ove linije često je išla neposredno posle kraja neke od prepunih predstava pa su gledaoci trčali da stignu svoju poslednju šansu da kući ne pešače do ponoći.
Pored mojih roditelja Radeta i Olivere Marković, angažman su odmah dobile mamine kolege sa klase, već pomenuti Mika Viktorović, Vlasta Velisavljević, Deba Popović, Olgica Stanisavljević i Đuza Stojiljković. Sa njima su došli Tatjana Lukjanova, Mića Tomić, Bata Paskaljević i, kasnije, Ljuba Tadić i Pepi Laković. Poslednji je pristigao, sa još nezavršenom Akademijom, Zoran Radmilović. Sećam ga se kako za šankom bifea očajava zbog toga što ga reditelj Milenko Maričić nije izabrao da igra premijeru, već je za to odredio njegovu alternaciju, Ivana Jagodića, procenivši da je ovaj drugi talentovaniji. Sećam se i očevih reči upućenih Zoranu koji se zaricao da će napustiti glumu: „Ne brini, doći će tvoje vreme…”.
Ljuba Tadić je bio impozantna pojava. Delovao je međutim izgladnelo, što je moguće i bio. Neki fotograf ga je nagovorio da mu pozira u raznim dramatičnim pozama i kasnije se u gradu pojavio plakat sa Ljubinim iskolačenim očima i tekstom koji je upozoravao na posledice alkoholizma. I pored svog strašnog izgleda, Ljuba je suštini bio prefinjena i osetljiva duša. Kada je dobio prvu platu rekao mi je: „Šta hoćeš da ti kupim?” Ja sam kao iz topa odgovorio: „Gumene čizme kod Borova”, što je predstavljalo vrhunac mojih neostvarivih želja. Otišli smo zajedno u radnju i on mi ih je kupio. Nikada to nisam zaboravio i uvek sam ga podsećao na taj trenutak, kada god smo se sreli. Čudno, ali nikada nismo zajedno ništa radili…
Ljuba je bio nesrećno zaljubljen u Olgicu Stanisavljević, a ova srećno u Đuzu Stojiljkovića. To je bio prvi brak sklopljen među članovima ansambla tog pozorišta. Moja majka je počela uspešno da peva i snimila nekoliko ploča, ali Đuza, koji je takođe lepo pevao, nije mogao da savlada tremu. Uzalud ga je Olgica nagovarala da proba, trebalo mu nekoliko godina da se odvaži i stane pred mikrofon.
Za mene su ipak najlepše bile turneje na koje bi svakog leta kretalo Beogradsko dramsko. Jedne godine bi to bila Makedonija, druge Slovenija, jednom smo celo leto proveli na jadranskoj obali, utovareni zajedno sa dekorom na desantni brod ratne mornarice. On bi se svakog dana zaustavljao u drugom primorskom mestu, dekorateri bi odnosili kulise u lokalno pozorište ili dom kulture, a mi bismo se pre podne kupali, po podne bi glumci probali, uveče odigrali nešto od svojih velikih predstava, pa nazad na brod. Sećam se oca koji je, dok smo prolazili pored nekog ostrva, sa posebnim prizvukom rekao Mići Tomiću: „To je Goli otok”.
Tamo je već bio njihov kolega Vlasta Velisavljević, koji je odveden u taj koncentracioni logor direktno sa snimanja sovjetsko-jugoslovenske koprodukcije „U planinama Jugoslavije”. Na Golom ga je čekao budući slavni dramski pisac Aleksandar Popović. Ja, međutim, nisam shvatao smisao tih reči izgovorenih šapatom uz obavezno osvrtanje oko sebe. Jadran je bio plavlji nego što sam mogao da sanjam, naš „desantis” je sekao talase ostavljajući iza sebe belu penu, a iznad nas su leteli galebovi. Bio sam srećan jer sam bio dete glumaca.
(Goran Marković, Politika)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com