Kada se pomisli na Japance i religiju, najčešće se pomisli na budizam. Među Japancima, međutim, ima i hrišćana. Kao što obično ide sa širenjem nove religije u nekom području, ni širenje hrišćanstva u Japanu nije išlo baš glatko, i to je jedna od tema romana "Tišina" poznatog japanskog pisca Šusakua Enda.
Šusaku Endo je i sam bio japanski hrišćanin, i o u vreme kada je hrišćana u Japanu bilo malo. Stoga je više Zapad nego sopstvenu domovinu smatrao svojim domom i nakon završetka Drugog svetskog rata je otputovao u Francusku – da bi se tamo suočio sa rasnom netrpeljivošću, i to od strane svoje braće po veri. Nakon duge i teške bolesti tokom koje je zapao u depresiju i tokom koje mu je odstranjeno plućno krilo, zapao je u krizu i otputovao u Palestinu kako bi tamo proučavao život Isusa Hrista. Tada je shvatio da je i Isus znao šta odbačenost znači, i to je potpuno promenilo njegov pogled na hrišćanstvo. Svoja iskustva je potom prenosio na papir, a njegovim najznačajnijim romanom smatra se "Tišina".
Glavni lik ovog romana je portugalski jezuitski sveštenik, otac Sebastijan Rodrigez. U prvoj polovini 17. veka, hrišćanstvo je u Japanu, nakon prvobitnog brzog i lakog širenja, postalo ugroženo, i u Evropu su stizale priče o nemilosrdnom progonu japanskih hrišćana, pa i o hrišćanskim sveštenicima koji su se, pod mukama, odricali svoje vere. Jedan od tih sveštenika bio je, prema glasinama, i otac Fereira, nekadašnji Rodrigezov učitelj i njegov uzor iz mladosti. Rodrigez Fereiru pamti kao divnog, blagog čoveka, uvek strpljivog, koji je blagošću i strpljenjem osvajao sve koji su ga znali i nezamislivo mu je da bi se on javno odrekao svoje vere. Delom da bi saznao istinu o čoveku kojeg je veoma cenio, delom da bi pokušao da pomogne japanskoj braći po Hristu – Rodrigez u društvu još dvojice sveštenika kreće na dugačak put do Japana.
Neće sva trojica ni dospeti u Japan, a oni koji dospeju suočiće se sa teškim mukama i teškim izborom. Ono što će ih posebno mučiti je to što na sve patnje japanskih hrišćana i njih samih Gospod kao da ćuti. Niko ne očekuje čudo, samo nekakav znak, makar i najmanji, da je njihov Bog i dalje s njima, da njihove patnje imaju smisla, a sve što dobijaju je tišina i mučeništvo koje ni najmanje ne deluje veličanstveno i slavno kao ono iz priča. Rodrigez se, nakon izvesnog vremena, suočava sa istim izborom sa kojim se i njegov nekadašnji učitelj suočio, s tim što sada mnogo bolje razume prirodu tog izbora i koliko je on bolan.
"Tišina" nije samo roman o patnjama jednog čoveka već i o mukama mnogih ljudi, o izdajstvu, teškim izborima, krizi vere, o strahu i sumnji, o jakima i slabima, o tome kako različiti ljudi reaguju u sličnim okolnostima… Istovremeno, taj roman nikoga ne osuđuje, niti pokušava da vam dokaže ko je u pravu, da li hrišćanski sveštenici ili japanski magistrati koji pokušavaju da iskorene hrišćanstvo iz Japana jer ga smatraju nepodobnim za svoju zemlju i svoj narod. Dobijate razloge i jednih i drugih, a procena je ostavljena vama.
"Tišina" može da se pročita prilično brzo, ali nikako ne spada u "lako štivo". Ima prilično mučnih scena, kao i lepih scena jednostavne radosti. Sa likovima možete saosećati i razumeti ih; roman vas emotivno snažno uvuče i ostavi vas da razmišljate o nekim idejama i dilemama o kojima možda niste ranije razmišljali, a obogati vas novim iskustvom. Tople preporuke.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com