Jedini na svetu koji je rekao toliko o ljudskoj psihodrami, kao Dostojevski, jeste – Bergman”, rekao je poljski reditelj Kišlovski, povodom filma „Krici i šaputanja”. Slično su govorili i mnogi drugi o Ingmaru Bergmanu (1918–2007), jednom od najuticajnijih reditelja svih vremena i dobitniku svih mogućih nagrada, čiju stogodišnjicu rođenja će sledeće godine obeležiti ceo svet. Kuriozitet je i to da je proslava, u stvari, već počela ove godine, sredinom septembra – novom, američkom verzijom „Prizora iz bračnog života”, u režiji Liv Ulman.
Tako će proslava trajati duže od jedne godine i ona predstavlja i opšte, zvanično priznanje celog sveta, a posebno rodne Švedske. Zanimljivo je i to što je proslava počela u Londonu, mada je poznato da je velikog Šveđanina, bar u početku, formirala, uglavnom, francuska filmska tradicija.
Liv Ulman je u London doputovala kao rediteljka nove, američke verzije „Prizora iz bračnog života”. I, svakako, ne samo zbog toga. Njen topli, lični osvrt na Bergmanovo stvaranje dirnuo je sve i bio, kako je to rekla novinarka Helen Lindblan „startni signal za jednu sveopštu prezentaciju Bergmanove godine koja će se obeležavati širom sveta”. Ujedno, to je i posebno priznanje ponekad osporavnom Bergmanu da je centralna ličnost evropske i svetske kulture.
Jedan od spektakularnijih događaja biće i pozorišna predstava po autobiografskom romanu Lin Ulman, kćerke Liv Ulman i Ingmara Bergmana. To je priča o jednom bračnom paru, koji veoma liči na njene roditelje, a režiraće ga jedna od Bergmanovih favoritkinja Pernila August. Svakako ne slučajno, predstava će biti izvedena u Kraljevskom dramskom pozorištu u Stokholmu, za koje je Bergman govorio da su njegove žile kucavice „srasle sa tim ukletim mestom. Svaki zid mi šapuće ili dovikuje nešto. Sva ta snaga, igra, sve te snažne ličnosti koje su radile tu i koje srećem po ovim mračnim hodnicima”.
I Liv Ulman je emotivna. „Teško mi je da to zamislim”, kaže. „Moja kćerka je napisala jedan fantastičan roman, ali ako čovek o njemu govori kao o biografiji, ne može a da ne oseća izvestan bol”.
Pošto je uspomena na Ingmara Bergmana živa u celom svetu, planiraju se i filmske retrospektive i novi filmovi u mnogim zemljama, kao što je nemački dokumentarni film Margarete fon Trote. Ona će pokušati da oživi uspomene na Bergmanov boravak – egzil u Nemačkoj sedamdesetih godina prošlog veka. Bilo je to zbog optužbe za utaju poreza. Na kraju se pokazalo da to nije istina, već je prestup sveden na nivo kada „čovek svoja kola proda sebi”. Takav je bio zvanični izveštaj. Ipak, Bergman je to oprostio svojoj zemlji tek posle osam godina, koje je smatrao umetnički izgubljenim.
Kada se vratio u Švedsku preselio se stalno na ostrvo Faro. Nikada mu nije smetala samoća. Bio je vrlo siguran u svoj rad, dok je u sve drugo mogao da sumnja. I što je bivao stariji, sve više se oslanjao na svoju, Bergmanovu ekipu i svoje glumce kojima je davao veliku slobodu improvizacije. Sa njima se najviše i družio. A zašto? O tome je ispevao pravu odu. Ipak, na kraju, ostao mu je samo jedan – Erland Jozefson, sa kojim se čuo sake subote u 11 sati i oslanjao se na njegovu „hiljadugodišnju mudrost”.
Kada se oprostio od pozorišta, a zatim i od filma poslednjim ostvarenjem „Fani i Aleksandar”, koji smatra svojom filmskom autobiografijom, radio je na televiziji i drugim modernim medijima, ali to više nije bilo isto. Zatim se sistematski obrazovao, što ranije nije mogao. Čitao je Svedeborga pre podne, pisao, mnogo šetao, a onda čitao nešto lakše posle podne.
„Moja granica stvaranja je – granica smrti“, govorio je Bergman, ali sada izgleda da, u njegovom slučaju, granice za ono što je stvorio –nema.
Sada je sve drukčije. Pominju se, u već preciziranom programu proslave, mnogi filmovi, retrospektive, izložbe, pozorišne predstave i drugi performansi širom sveta – u Južnoj Americi, Evropi, Aziji, SAD. Centralna proslava će biti tačno na stogodišnjicu rođenja Ingmara Bergmana, 14. jula 2018. u Stokholmu, sa specijalnim programom na Švedskoj televiziji.
Izdavačka kuća Noršteds će objaviti ogromno delo u šest knjiga sa Bergmanovim scenarijima i predgovorom koji je napisao dobitnik Nobelove nagrade Žan-Mari le Klezio.
„Vreme je da Ingmar Bergman dobije status koji zaslužuje kao veoma značajan pisac, rame uz rame sa Norvežaninom Henrikom Ibzenom i Augustom Strindbergom, sa čijim delom je Bergman bivao često isprepletan”, kaže – da li pomalo svečarski – predstavnik ove poznate izdavačke kuće.
I na kraju, Bergmanov kredo. On je više voleo snažne uspomene, nego hronologiju. Za njega je intuicija bila najsnažniji instrument. „Sva moja čula joj se podređuju. I pomažu u bavljenju egzistencijalnim pitanjima. A tu su samoća, smrt, vera, ljubav.”
A koja je tajna genijalnosti?
„Mislim da nije tako nezamislivo da ljudi mogu da preskoče nekoliko generacija i da naslede ondašnju stvarnost, okruženje, uspomene, utiske, uticaj.”
U svakom slučaju, pošto je imao strogo patrijarhalno vaspitanje, do kraja je video sebe kao usamljeno, ozbiljno dete, omađijano kinematografskim čudom. „Ja spavam u svojim dečjim cipelicama”, govorio je Bergman.
(Politika)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com