Mnogo je romana naučne fantastike koji opisuju neobične svetove u kojima ljudi nekako pokušavaju da prežive. Jedan od najneobičnijih svetova je opisan u romanu "Invertirani svet" nagrađivanog engleskog autora Kristofera Prista (jedan od njegovih romana je i "Prestiž", po kome je snimljen istoimeni film sa Hjuom Džekmenom, Kristijanom Bejlom i Dejvidom Bouijem).
"Invertirani svet" prati Helvarda Mana od trenutka njegovog punoletstva (u njegovom svetu, to je starost od 650 milja) i momenta kada se prijavio da postane izvidnik budućnosti, a to je jedno od dostupnih zanimanja u Gildi. Delom iz Helvardove perspektive, delom iz trećeg lica, upoznajemo Helvardov svet u kome je opstanak za ljude maltene nemoguć, njihov grad konstantno mora da se kreće dalje, okruženi su siromašnim domorocima koji rade za njih, ali ih i mrze i napadaju kad im se pruži prilika, povremeno primaju domorodačke devojke kako bi im rodile decu, jer su deca gradskih žena najčešće dečaci… Mnogo je toga što Helvard (a ni mi sa njim) na početku ne zna, veći deo romana prati njegovo otkrivanje načina na koji njegov svet funkcioniše, da bi na kraju došlo do iznenađujućeg preokreta.
"Invertirani svet" je jedan od ranih Pristovih romana, i daleko je od savršenog. Likovi su površno ocrtani, a radnja slabo vođena i, sama po sebi, ne naročito zanimljiva. Objašnjenje na kraju je izuzetno zanimljivo, ali, na tehničkom nivou, krajnje neuverljivo, i ostavlja čitaoca da se pita: "A kako onda ovo…?", "A kako onda ono…?" Ono što vas "vuče" da čitate jeste želja da saznate o kakvom se to, zaista neobičnom, svetu radi; ono što kompenzuje nedostatke romana jeste ideja tog sveta – iako je objašnjenje tehnički neuverljivo, toliko je interesantno kao ideja da ste skloni da oprostite sve mane romana.
Ovaj roman je takođe moguće čitati kao metaforu o ljudima koji se uporno ponašaju onako kako im stara pravila nalažu, u početku dovodeći ta pravila u pitanje i zahtevajući objašnjenje, kasnije ih prihvatajući, i, mada shvataju da takvo ponašanje prema mnogima nije pravično, smatraju ga neophodnim, smatraju da će, promene li način života, propasti – i tvrdoglavo odbijaju da prihvate mogućnost da je njihovo saznanje pogrešno, da greše, i drže se starog načina, makar ih baš on odveo u propast. Ta metafora je ono što ovaj roman čini aktuelnim i danas, više od trideset godina nakon njegovog nastanka, i daje mu dodatnu vrednost, a čitaocima pruža još jedan razlog za čitanje.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com