Mnogi su pisali da Đura Jakšić poeziju piše tonom i bolom jednog Bajrona, da se njegov stih u nagluvoj sredini probija umilnim pevom, dramskim tonovima autentične snage jednog neponovljivog pesnika. Sličan samo nejprepoznatljivijim darovitim glasnicima srpske i svetske poezije, neponovljiv u snazi i sugestivnosti – Đura Jakđić peva i poetsku i patriotsku i protestnu i lirsku poeziju koja ga, po mišljenju Stojana Novakovića, uvrštava u sam vrh srpske književnosti. On peva i o otadžbini, koja je za njega onaj kamen Srbije, o sebi kao steni o koju se lomi zloba, peva o manastiru Gornjaku, u kome mu se priviđa da pristiže sam knez Lazar, peva glasom autentičnog pesnika i nepotkupljivog patriote.
Istim žarom kojim je ispisivao svoje stihove, Jakšić je slikao i svoje rembrantovske crteže i slike. Kraljević Marko i Banović Strahinja, trgovci i njihove supruge, a zauvek ostaje tajanstvena i lepa ona "Devojka u plavom", nostalgična slika neostvarenih imaginarnih ljubavi ovog darovitog poete i slikara. Njegova umetnička figura je grandiozna. Ona sa protokom vremena dobija na snazi i autentičnosti, prevazilazeći literarne pravce i žanrove, slivajući se u sveopštu nacionalnu umetničku baštinu neprocenjive vrednosti.
Baš onako kako je živeo, uvek u nedaćama i nevoljama, tako je, čini se, i skončao: Jakšićeva sahrana dogodila se po nezampaćenom nevremenu. Oluja sa kišom kao da se nadmetala sa olujama, strastima i čudesima koja su harala njegovom dušom, poezijom, životom. Govori zvaničnika i pesme horova slivale su se u vetrovito i kišno veče.
Umetnik koji je kao mladić osetio čari slikarske umetnosti u Beču, Pešti i Minhenu, u Srbiji je proveo život radeći kao slabo plaćeni učitelj crtanja i lepog pisanja, ali je sav svoj jed i gnev pretočio u neke od najlepših umetničkih tvorevina koje danas posedujemo.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com