Najbolja od svih enigmi jeste prazna stranica, kaže argentinski pisac Pablo de Santis (1963) u svom romanu vrlo uzbudljivog krimi-zapleta "Pariska enigma", za koji je prošle godine dobio nagradu "Planeta-Kasa de Amerika de narativa", za najbolji latinoamerički roman. Prazna stranica u ovoj priči simbol je razrešenja zločina. Ali zločin ima za glavnog De Santisovog junaka i vid slagalice, postepenog uobličenja jasne slike iz niza naizgled nepovezanih delova koji slede nakon početne praznine. Priča se iz Buenos Ajresa izmešta u Pariz, u 1889. godinu i vreme organizovanja velike Svetske izložbe najrazličitijih dostignuća ljudskog intelekta, u slavu pozitivizma i nauke. Tada se u Parizu okupljaju najčuveniji detektivi sveta, u okviru svog kluba…
De Santis čitaoce ove priče suočava sa mnogim izazovima, a jedan od njih jeste i opovrgavanje tradicionalnog "artur-konan-dojlovskog" shvatanja detektiva i "njegove senke", kao nepogrešivog pametnjakovića i manje inteligentnog, večito drugog pomoćnika. Klub "Dvanaestroice detektiva" je skup samozaljubljenih i sujetnih pojedinaca, koji jedva čekaju jedni druge za nešto da optuže, a neki su čak i u višedecnijskom ljutom neprijateljstvu. Međutim, naš pronicljivi pripovedač Salvatrio od pomoćnika postaje detektiv, i time obara sve moguće zakone "Dvanaestorice". Od tog trenutka, priča povezuje velike zločine i male ljudske razloge u jedan veliki splet iracionalnog.
Baš kao što je i sam Šerloh Holms verovao u moći natprirodnog, tako i De Santison junak smatra da uvek postoje neke pojave koje jednostavno ne možemo da objasnimo, govorimo sebi da će ih ljudski duh jednom objasniti, možda i hoće, ali uvek postoje ti misteriozni trenuci u kojima određena pojava ima nadmoć nad ljudskim razumom.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com