BEOGRAD – Dragoslav Mihailović bio je pisac organskog dara, u njegovoj rečenici pulsira život o kome hoće da nam svedoči, rekao je danas Tanjugu osnivač i direktor izdavačke kuće Arhipelag, pesnik i esejista Gojko Božović, povodom smrti akademika Mihailovića.
„Kao izvorni realistički pisac i kao jedan od poslednjih velikih pripadnika jedne velike generacije u srpskoj književnosti, Dragoslav Mihailović je svoje priče i romane oblikovao od samog života, uvodeći u njih ne samo karakteristične pojedinosti ljudskog iskustva jednog vremena već i karakteristični jezik i iskaz po kome se prepoznaju njegovi junaci“, navodi Božović.
Pokazujući se kao pisac brutalnih događaja i autentičnih činova ljudske patnje, kao pisac koji građu crpe iz događajnosti sveta ili iz njegove periferijske vitalnosti, Mihailović u svojoj prozi pripoveda nekoliko sudbinskih tema kao što su istorija, politika, ideologija, socijalni okvir egzistencije, zlo u ljudskoj prirodi prizvano nekim činom istorije ili politike, kazao je on.
Božović navodi i da se sve ove teme pojavljuju, barem u nagoveštaju, u ključnom piščevom delu „Kad su cvetale tikve“, u kome se otvara tema Golog otoka koja će ispuniti čitav niz Mihailovićevih knjiga.
Kratki roman „Kad su cvetale tikve“, raspet između beogradskog Dušanovca i slike epohe, između perifrijskih junaka i sudbinskih izazova jedne generacije, ulazi među najuspelije knjige srpske književnosti druge polovine 20. veka, dok su Mihailovićeve priče u samom vrhu srpske pripovedačke umetnosti. U romanu „Petrijin venac“ Mihailović je iskazao jednu tragičnu priču uronjenu u svakodnevicu unutrašnjosti, istakao je Božović.
Roman „Gori Morava“ je nostalgični povratak u detinjstvo i u svet koji je nestao, pa može biti obnovljen samo u evokativnoj priči. Na razmeđi između publicistike i književnosti, nastala je njegova petotomna serija knjiga o logoru Goli otok, ispunjena potrebom da se pamti i svedoči, kako bi se tako, pamćenjem i svedočenjem, predupredilo zlo ideologije i obest velikih mehanizma otuđene vlasti. I sam zatvorenik Golog otoka, Mihailović je želeo da sačuva sliku patnje svojih sastradalnika, navodi Božović.
On dodaje i da Mihailovićevi junaci uvek pričaju iskustvo sopstvenog života ili jedan odsečak svog iskustva, koji im je život učinio sudbinski drugačijim nego što bi on morao biti.
Verujući kako je književnost glas koji se mora čuti u vremenu, Mihailović je svoje pripovedanje najčešće oblikovao kao pričanje patnje. Ta patnja je nekada duboko privatna, nekada su se u nju umešale neke više sile, ali je to uvek patnja čija potresnost menja junakov svet, primećuje Božović.
Za koji god tip iskustva da se opredeljivao, pričanje Dragoslava Mihailovića bilo je ispunjeno humanističkom korektivnošću i etičkom dimenzijom pripovedanja. Po tome ćemo pamtiti njegove priče i romane, zaključio je Gojko Božović.
(Tanjug)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com