"ZENIT", međunarodni časopis za umetnost i kulturu, Ljubomir Micić (1895-1971) pokrenuo je u Zagrebu februara 1921, gde izlazi do 24. broja 1923.godine. Problemi redakciju teraju u Beograd, gde "ZENIT" izlazi do 43. broja i 1926. godine. S izlaženjem prestaje zbog zabrane. Tada se Micić seli u Pariz s namerom da obnovi izlaženje časopisa. U pozivu na saradnju on objašnjava da je zbog brutalnog nasilja srpske policije i celokupne jugoslovenske štampe – bez izuzetka – i zbog kampanje koja se vodila protiv "ZENITA" i njeha lično, kao i zbog "ludaka na slobodi" i "demona jugoslovenske književnosti" – morao da pobegne u Pariz…
"ZENIT" je, međutim, mnogo više od časopisa. Današnjim jezikom možda bismo ga nazvali pokretom, projektom, umetničko-filozofskim delom u nastajanju… Monografija "ZENIT 1921-1926" Vidosave Golubović i Irine Subotić obrađuje ovu tematiku uz sve relevantne činjenice, dokumenta, fotografije i reprodukcije do najsitnijih detalja. Tu je, među 13 poglavlja, i jedno posvećeno biografijama "ZENITOVIH" saradnika. Već i ono samo ukazuje na avangardizam evropskog ranga – avangardizam izvornih programa i poetike. Među 160 saradnika, pominju se najznačajnija imena savremenog stvaralaštva koja nijedan časopis pre, a ni posle, nije okupio na jednom mestu: Pablo Pikaso, Mark Šagal, Majakovski, Lav Trocki, Pasternak, Blok…
Monografija po svojoj studioznosti nikako ne predstavlja standard u našoj sredini. U pitanju je vanserijski poduhvat na nešto više od 500 strana, sa poemama, htenjima i nadanjima (i razočaranosti) jedne sjajne generacije evropskih umetnika, stvaralaca u raznim oblastima koji su se nadali promenama do kojih je po njihovom uverenju moralo doći posle Prvog svetskog rata.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com