U ambijentu „Osamdesetih“ – izložbe kojom Lidija Mernik skreće pažnju javnosti na sliku i skulpturu osamdesetih godina prošlog veka u Beogradu, u galeriji „Beograd“ razgovaralo se o tom zapostavljenom i zanemarenom segmentu srpske umetnosti. Kako i likovna scena u Srbiji gravitira ka dva pola – jednom na kom je nova umetnost i konceptuala i drugom, gde su tradicionalisti – nova slika ni na jednom nije dočekana srdačno. I jedni i drugi su, kako se čini, bili pogođeni pojavom nove slike koja je unela živost na lokalnu likovnu scenu.
Nepostojanje lokalnog tržišta otvorilo je dodatna pitanje fenomena tretmana osamdesetih kao nahočeta muzeja, stručne javnosti i kritike, gde izuzetak predstavlja svega nekoliko istoričara umetnosti koji generacijski pripadaju mladim umetnicima osamdesetih. Ako je neko i otkupljivao umetnost osamdesetih, bio je to poneki privatni kolekcionar i, više po inerciji, SIZ-ovi kulture. Oni su na taj način stvarali privid normalne situacije, otkupljivalo se bez plana i jasne strategije. Tako se ispostavilo da ni muzeji u svojim kolekcijama nemaju umetnost osamdesetih, odnosno imaju – ali tek fragmentarno. Kako ovaj period „nastao u furioznom ritmu“ nije studijski obrađen, nametnula se potreba upravo za jednom ozbiljnom izložbom. Veliki problem nastao je, međutim, prilikom sakupljanja dela, koja su razvučena, fragmentarno sačuvana, a delom i propala jer su umetnici eksperimentisali s novim materijalima.
Prema mišljenju skupa održanog na Kosančićevom vencu, sve zablude, predrasude i površnost prema umetnosti osamdesetih valjalo bi ispraviti sveobuhvatnom studijskom izložbom. To nipošto ne bi bio lak posao, jer malo je tekstova koji su se bavili novom slikom, malo sačuvanih dela: nema baze ni aparata na osnovu kojih bi se napravila studijska izložba sa pregledom svega što takav studijski katalog mora da sadrži, što je i bio sadržaj decenijskih izložbi iz nekih starijih vremena Muzeja savremene umetnosti u Beogradu.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com