Neke knjige iz žanra epske fantastike imaju mudrost i dubinu (uz dobru zabavu), a neke su samo dobro štivo za plažu, ili za prekraćivanje dugačkog puta. „Pećina crnog leda“ (prva knjiga u trilogiji „Mač Senki“) britanske spisateljice Dž. V. Džouns ne bi se mogla svrstati ni u jednu od ove dve kategorije – nije čak ni zabavna.
Na samom početku, čitamo o rođenju deteta (majka odmah umire) za koje je jasno da će biti veoma značajno – kliše za ovu vrstu literature, što samo po sebi ne smeta, može biti dobro upotrebljeno. Upoznajemo i gadnog i moćnog negativca, a glavna radnja počinje šesnaest godina kasnije.
Dete s početka knjige izraslo je u malo siroče Eni, pardon, Eš Marč, štićenicu vladara grada (onog gadnog negativca s početka, s tim što Eš u početku ne zna kakav je on u stvari). Severno od tog grada, nalaze se ledene zemlje koje pripadaju mnogobrojnim klanovima; jedan mladi klanovac, Raif Stevrans, ima neke drevne magijske moći, kojih se klanovci plaše. Zbog odbijanja da se povinuje naređenju novog vođe svog klana i pobije gomilu žena i dece, Raif je prinuđen da napusti klan, u društvu svog strica Angusa Loka, prekaljenog ratnika koji zna više nego što je voljan da kaže Raifu. Negde u to vreme, mlada Eš otkriva da njen staratelj ima neke mračne i zastrašujuće planove s njom i beži od njega. Istovremeno, dvojica ratnika jednog drevnog naroda dobijaju poziv i polaze na dalek put.
Naravno, Raif i njegov stric će spasti Eš i, razume se, potera će krenuti za njima. Biće još puno avantura. Sve vreme se nagoveštava da se nešto mnogo opako i mračno dešava. Nagoveštava se i da se nešto mnogo opako i mračno dešava. I nagoveštava… Tako do pred kraj knjige, gde objašnjenje bude još jedan mračne-sile-se-bude-i-hoće-da-zavladaju-svetom kliše. To su svi koji su ikada pročitali delo epske fantastike, gledali film ovog žanra ili igrali kompjutersku igru sa tom tematikom – od starta nagađali. A dok ste došli do objašnjenja, nakon izuzetno velikog broja strana, odavno je prestalo da vas zanima šta se tačno dešava.
Problem sa ovom knjigom nije u tome što je puna klišea, jer se radi o klišeima koji i dalje odlično funkcionišu. Problem je u tome što autorka, čini se, tretira čitaoce kao idiote koji ne umeju da saberu dva i dva i shvate šta se dešava, pa na silu pokušava da događaje učini misterioznim, kako bi pred kraj knjige došlo do „velikog otkrovenja“. Dodatni problem je dužina, tj. obimnost knjige – kad bi se skratila za jednu trećinu, ništa se ne bi izgubilo.
Šteta je što je „Pećina crnog leda“ ispala tako slabo, jer autorka ima mnogo mašte, svet koji opisuje je veoma interesantno osmišljen, likovi su uverljivi i zanimljivi (pozitivci su dopadljivi i nisu idealizovani, a negativci su, pa, jako negativni, ali ne i karikirani), a pojedinačne scene odlično opisane – sve povrede (kojih ima dosta) veoma su upečatljive. Nažalost, sve je to upropašćeno autorkinim nepoznavanjem činjenice da je znatno efikasnije da čitaoci od starta tačno znaju šta se dešava, pa mogu da strepe za dopadljive likove u opasnosti kojima neke bitne činjenice nisu poznate, nego da na silu, krajnje neuspešno, pokušava da iznenadi, i to nakon do te mere velikog broja strana da vas ni za šta više nije briga, a knjigu i dalje čitate samo po inerciji.
Šteta, zaista, jer zbog navedene greške, „Pećina crnog leda“ jednostavno nije vredna čitanja; a mogla je biti solidna zabava i uzbudljivo štivo.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com