BEOGRAD – Tema cenzure je prisutna od antičkih vremena do naših dana, a dr Dejan Vukićević iz Narodne biblioteken Srbije napisao je knjigu „Non Imprimatur, ili cenzura u bibliotekarstvu i izdavaštvu“.
Vukićević se potrudio da svoje višegodišnje proučavanje fenomena cenzure sagleda hronološki kroz više od dve hiljade godina i u svim sredinama.
U uvodnom tekstu je naveo nekoliko definicija cenzure koje je smatrao najboljima.
Autor je podsetio da su UN još 1948. donele Univerzalnu deklaraciju i ljudskim pravima i na taj način postavile zvanični temlje zaštite sloboda ljudskog mišljenja i izražavanja.
Taj dokument bi trebalo da je najdoslednija brana cenzuri kojoj ne bi smeo da podleže ni Internet, a dužnost je bibliiteka i informativnih službi da služe svim pripadnicima zajednice u kojoj deluju bez obzira na uzrast, rasu, nacionalnost, veru, političko opredeljenje, telesna i druga ograničenja, pol ili seksualne sklonosti.
Sledeće poglavlje autor je posvetio vidovima cenzure i koji su njeni delovi počev od toga da treba da postoji cenzor zatim poruka čiji je sadržaj neprihvatljiv, medij preko koga se poruka prenosi, odašiljač i primalac i na kraju način na koji se sprečava širenje poruke.
U ovom poglavlju je značajan prostor posvetio autocenzuri, jer u tom slučaju onaj koji sam cenzuriše svoje misli neće biti kažnjen, ali će imati osećanje poraza i stida da je kukavica.
Cenzura, upozorava autor, može da deluje na ideološkom planu, političkom, religioznom ekonomskom, vojnom (ratna situacija), informacionom (mediji) estetskom i personalnom planu.
Za poglavlje u kome nudi istorijski pregled delovanja cenzure, Vukićević je kao moto odabrao jedan veoma prigodan citat iz govora koji je održao srpski pesnik Gojko Đogo pred sudom, a u kojem je insistirao da se umetnosti ne sme i ne može suditi pred sudom za zločine.
Ovo poglavlje je veoma zanimljivo, jer počinje od epizode da je u Kini 213 godine pre nove ere car Đin Ši Huangtu u jednom danu pogubio 460 sledbenika Konfučija i uništio konfučijansku literaturu, a svima je znano da se najmnogoljudnija zemlja sveta i posle više od dva milenijuma klanja Konfučiju.
Praksa brisanja iz istorije vladara i nekih važnih ličnosti zapoceta je još u drevnom Egiptu pre više od 3000 godina i primenjivana je sve do naših dana, kada su sa fotografija uklanjane neke nepoželjne političke lišnosti.
Pravi „rat“ između autora, štampara i bibliotekara protiv onih koji su imali moć da zabranjuju knjige razbuktao se tek sa izradom štamparskih mašina, a mere su se kretale od spaljivanja onoga što je bilo štampano do likvidiranja autora, štampara i knjižara.
Sve do kraja 19. veka crkva je bila najčešći i najmoćniji cenzor, a u 20. veku su tu ulogu preuzeli na sebe politički fanatici od Lenjina do Pinočea.
Vukićević koji je doktorirao na odseku za bibliotekarstvo na filološkom fakultetu značajan prostor svoje knjige posvetio je borbi bibliotekara protiv cenzure, jer su se oni, kako je primetio, nalazili na braniku knjiga među kojima su bile i one koje su određeni centri moći želeli da unište.
(Tanjug)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com