Kada se pojavila prva knjiga iz serijala ruske epske fantastike o Vukodavu, poslednjem preživelom iz svog roda, bila je dobrodošlo osveženje u odnosu na fantastiku sa anglosaksonskog područja, baveći se mitovima sa slovenskog podneblja. Nažalost, cela stvar je prerasla u franšizu, što se oseća i u završnom delu tetralogije, "Vukodav: Dijamanstke gore".
Na kraju prethodne knjige, "Vukodav: Znamenje puta", Vukodav i njegov krvni neprijatelj, kuns Vinitar (Vukodav je ubio Vinitarovog oca jer je taj otac istrebio Vukodavljev narod, protiv samog Vinitara, kao časnog i dobrog čoveka, nema ništa), dospeli su na sada opustelo ostrvo sa kojeg je potekao Vinitarov narod, kako bi se sukobili u dvoboju i jednom za svagda okončali sukob, ovako ili onako. Krišom ih prati i prevarant Šamargan, u nadi da će nešto ućariti iz cele stvari. Međutim, pokazalo se da to ostrvo nije onoliko pusto koliko su mislili da jeste, i njih trojica moraju da odlože ili i zaborave sve međusobne razmirice kako bi se spasli od divljaka koji su zapali u kanibalizam.
Otprilike u isto vreme (u romanima o Vukodavu vreme i prostor su krajnje relativne kategorije) devojka iz roda Jelena koja se nekad obećala Vukodavu, njen pobratim kovač Tvrdiša i Tvrdišina voljena sa njihove dve bebe pokušavaju da dospeju do zavetne oblasti, gde niko ne bi trebalo da ih dira, gde bi trebalo da žive u miru. Put im ne teče glatko, i pitanje je hoće li uopšte stići tamo, ili će svi zajedno poginuti. A za Vukodava će se pokazati da njegov put, nakon što preživi prethodna iskušenja i ponovo se sretne sa starim prijateljem, učenjakom Evrihom, ide nazad u Dijamantske gore gde je nekad robovao, kako bi okončao drevno prokletstvo, otišao nazad svom Prvom Pretku, a možda, nekako, pronašao i put do Jelen-devojke koja ga i dalje čeka – sve vreme u društvu vernog Miša, malog letećeg pratioca.
Vukodav, poslednji iz roda Sivog Psa, sve češće i sam u psećem obličju, prešao je dugačak put. Premda ne manje zanimljiva od prethodnih knjiga, sa likovima za koje su se čitaoci vezali, roman "Vukodav: Dijamantske gore" deluje malo isforsirano, napisan ne toliko pod uticajem inspiracije koliko zbog potražnje. Uz to, u međuvremenu je serijal o Vukodavu postao franšiza kojoj su se pridružili i drugi ruski pisci, pa tako povremeno nailazimo na pozivanja na događaje iz neke knjige iz franšize, što može da deluje iritirajuće ukoliko želite da vam prilikom čitanja tetralogije budu dovoljne knjige iz te tetralogije, da se ne osećate kao da ste nešto ispustili jer su se još neki autori dohvatili Vukodavljevog univerzuma.
Ukoliko ste čitali prethodne knjige iz serijala, moguće je da ćete želeti da zaokružite priču i poslednjim nastavkom (ukoliko niste, nemojte počinjati od ove knjige, pošto će vam slabo šta biti jasno) – samo budite spremni na osećaj da je nešto što je nekad bilo novina postalo franšiza.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com