Najslavniji džez bubnjar današnjice Džek Didžonet, koji u petak nastupa u Sava centru u okviru Beogradskog džez festivala, ostvario je impresivnu karijeru vodeći stilski raznovrsne sastave, kao i sarađujući s brojnim velikanima džeza, od Čarlsa Lojda, preko Majlsa Dejvisa, Sonija Rolinsa, Herbija Henkoka i Majkla Brekera, do Kita Džereta. Pre tačno pola veka bio je u prilici da zasvira i sa Džonom Koltrejnom, pa sada sa Ravijem Koltrejnom (saksofoni) i Metjuom Gerisonom (bas) evocira uspomenu na legendarnog saksofonistu i ličnog uzora. Veza je jasna: Ravi je Koltrejnov sin, a Metju je sin Koltrejnovog kontrabasiste Džimija Gerisona.
„Poznajem Ravija i Metjua od kad su bili klinci, oni su mi kao porodica”, kaže Didžonet. „Prvi put smo zasvirali pre 23 godine u Bruklinskom muzeju. Onda smo se pre pet godina ponovo sreli, i odlučili smo da pokušamo da radimo kao trio. Odmah smo osetili posebnu hemiju između nas, što se najbolje čuje na albumu ‘In Movement’ koji smo nedavno objavili.”
Trio povezuje različite muzičke svetove, od slobodne svirke, preko ambijentalne muzike, do gruva. „To je samo ono što se prirodno dešava među nama. To je sve moderna muzika. Prolazimo kroz stvari koje sam radio tokom celokupne muzičke karijere. Ima i elektronike, u koju je Metju veoma verziran. Divno se zabavljamo preoblikujući sve te žanrove, sa stalnim naglaskom na improvizaciju.”
Muzika budi različite Džekove uspomene. Najpre je tu slika mladića kome se ukazala šansa da iz blizine oseti duh Džona Koltrejna. „Svirao sam sa njim dva puta. Bilo je to u čikaškom klubu „Plagd Nikl” u martu 1966. godine, u kvintetu sa Elis Koltrejn, Džimijem Garisonom i Ferouom Sandersom. Nastup je snimljen i to je kasnije objavljeno na albumu.”
Numera „Blue in Green” povezuje dva upečatljiva iskustva. „To je divna numera. Bil Evans je komponovao harmonije, a Majls Dejvis melodiju, pa ona predstavlja omaž dvojici velikana sa kojima sam radio.” Kako se seća Majlsa? „Najvažnija stvar u vezi sa Majlsom bio je on sam. On je bio vizionar. Šta god da je svirao, bio je prvi u tome.”
Kompozicija „The Two Jimmy’s” je još jedna dupla posveta, Džimiju Gerisonu i Džimiju Hendriksu. „Nisam sreo Hendriksa na ostrvu Vajt. Mi, Majlsov Bitches Brew bend, samo smo došli tamo, odsvirali koncert i otišli. Bilo je strašno puno ljudi. Žao mi je što ga nisam upoznao, a posebno što nisam imao priliku da zasviram s njim.”
Nedavno se sreo sa starim prijateljima iz umetničke grupe AACM (Asocijacija za napredovanje kreativnih muzičara) – Henrijem Tredgilom, Muhalom Ričardom Abramsom i Roskoom Mičelom – zapis sa koncerta povodom 50. rođendana asocijacije objavili su na albumu „Made in Chicago”. „Ostali smo u kontaktu svih ovih godina, samo je to prvi put da smo ponovo zasvirali. Imamo mnogo poštovanja jedan prema drugom kao kompozitori i improvizatori, pa je to zaista bila prava proslava! Oni su revolucionarnim idejama izvršili veliki uticaj na muziku i nastavljaju da ga vrše.”
Uporedo sa džezom, Didžonet pokazuje i veliko interesovanje za meditativnu muziku, poput albuma „Peace Time”, koji je odsvirao sam i za koji je dobio Gremi u kategoriji new age albuma. „Namena te muzike je da uspostavi mir i relaksaciju. Previše je stresa na svetu. Želim da pomognem da ljudi prekinu sa nerviranjem u potrazi za boljim, i da ih to iskupi. Taj duh se održava i sa Ravijem i Metjuom. Mi osećamo snagu muzike u njenom lekovitom karakteru, ona može da nahrani dušu.”
Didžonetov prvi instrument bio je klavir. Kada je prešao na bubnjeve, gotovo da ga je sasvim zapostavio. „Ja štimujem bubnjeve da bih mogao da na njima sviram melodije, a klavir je u osnovi perkusivni instrument koji samo ima drugačiju boju. To je sve ista vibracija, klavir i bubnjevi čine deo totalnog muzičkog koncepta. Nemojmo komplikovati, ne odvajajmo ih! Sve to čini muziku.”
Nedavno je, prvi put u karijeri, snimio klavirski solo album. „Objavila ga je kuća Newvelle Records, koja proizvodi samo vinile. Prodaje ih na pretplatu, moraš da kupiš celu seriju od šest albuma da bi došao i do mog”, kaže Didžonet. „Album se zove ‘Return’. Svirao sam na Fazioli klaviru, zaista fantastičan instrument. Snimio sam dve nove kompozicije: ‘Dervish Trance’, inspirisana je sufi dervišima, a ‘Ode to Satie’ je posvećena kompozitoru Eriku Satiju – oduvek sam voleo njegov rad, poput ‘The Gymnopédies’, koje predstavljaju baš dirljiv, miran komad muzike. Sve ostale numere na albumu su takođe moje, osim ‘Ponta de Areia’ koju je napisao Milton Nasimento.”
Koja je njegova filozofija muzike? „Muzika treba da bude organska, prirodna, spontana i visoko kreativna. I mora da poseduje osobinu da dopre do ljudske duše.” A koncertnog nastupa? „Ljudima se muzika dopada zato što je sveža kad god je izvodimo. I na beogradskom koncertu publika treba da očekuje neočekivano, a da bude jedino sigurna u to da ćemo ih dobro zabaviti!” Naravno, nema nameru da uspori ritam: „Sledeće godine, na svoj 75. rođendan, predstaviću novi projekat, sa Džonom Skofildom, Džonom Medeskijem i Larijem Grenadirom. Bend smo nazvali Hudson, ali to je sve što o tome mogu sad da vam kažem.”
(Vojislav Pantić, Politika)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com