Kada ne pravi filmove, Dejvid Linč slika, bavi se muzikom i pravi fotografije. Izložba „Male priče” u Kulturnom centru Beograda otkriva ovaj manje poznat deo njegovog stvaralaštva. Reč je o kulturnom događaju sezone. Velike izložbe retko stignu do Beograda. Rizik u prevozu, nejasne birokratske procedure, zadržavanja na granici obeshrabruju umetnike i galeriste iz velikih evropskih centara.
Reč je, dakle, o retkom poduhvatu koji počinje susretom Vojina Voje Mitrovića sa Linčom, odnosno sa njegovim digitalnim radovima koje mu je američki reditelj poverio sa idejom da ih prenese u crno-belu fotografiju. U tridesetogodišnjoj karijeri foto laboranta u pariskoj laboratoriji „Pikto” Mitrović je radio sa najvećim fotografima 20. veka – od Anrija Kartijea Bresona, Robera Doanoa, Renea Burija (poznatog po portretu Če Gevare) do Sebastijaoa Salgada, Marka Ribue i Remona Depardona.
„Linčove fotomontaže su nešto najčudnije što sam video u svojoj karijeri”, kaže Mitrović dok šetamo galerijom Artget, jednim od tri izložbena prostora u Kulturnom centru koje su ispunile fotografije američkog reditelja. Njegov posao je bio da od originala u digitalnoj formi napravi crno-bele fotografije velikog formata za izložbu u Evropskoj kući fotografije u Parizu, prestižnoj instituciji za fotografiju koja je pre tri godine izložila pedesetak Linčovih radova koje sada ima priliku da vidi i beogradska publika.
„Kao i svi veliki umetnici Linč je neposredan. On poštuje moj rad, kao što ja poštujem njegov”, kaže ovaj krepki osamdeset jednogodišnjak koji je, pre nego što se 1964. godine obreo u Parizu, usavršavao zanat u foto-studiju „Vojn” u Vasinoj, nedaleko od galerije u kojoj razgovaramo.
Mitrović je predložio Linčovom agentu da izložbu preseli u Beograd, trudeći se da ukloni njegove nedoumice, iako je bilo dogovoreno da gostuje u tek nekoliko evropskih gradova. I Linč je pristao. Ova izložba je dobar način da se iz drugačijeg ugla sagleda njegovo stvaralaštvo.
„Linč kaže da je kod njega fotografija došla iz filma, da ga je pokretna slika uvela u fotografiju. Ovde je zanimljivo da njegova likovna umetnost pravi upliv u fotografski rad”, objašnjava Miroslav Karić, istoričar umetnosti i dobar poznavalac Linčovog vizuelnog stvaralaštva. Sa Vesnom Danilović on je beogradski kustos izložbe, uz trojicu kolega sa francuske strane.
„Neko će na ove radove gledati kao na fotografije, ja ih doživljavam kao fotografike, jer imaju istančani senzibilitet grafičkog. To ne čudi jer se Linč oprobao u mediju grafike, a u poslednje vreme dosta radi litografiju”, objašnjava Karić.
Linč je počeo kao slikar, umetničku akademiju u Filadelfiji završio je 1965. godine. Njegov razvojni period obeležila je umetnost prve polovine 20. veka, avangarda koja je promenila percepciju stvarnosti modernog čoveka, traganje za dubljim slojevima stvarnosti u snovima i nesvesnom, apstraktni ekspresionizam Džeksona Poloka, dekomponovana tela Frensisa Bejkona, američko društvo 50-ih i otuđeni ambijenti Edvarda Hopera. Dehumanizacija sveta, osećanje otuđenosti i kolektivne psihoze postali su deo njegovih umetničkih vizija.
„Privlačili su ga svetovi ’ispod površine’ ono što je u ranoj mladosti uočio da se krije ispod ispolirane slike srednje Amerike u kojoj je živeo, iza idiličnih pejzaža sa kućama oivičenim drvenom ogradom, zelenom travom i plavim nebom. Tragao je za složenijim, uzbudljivijim i opasnijim postojanjima, uznemiravala ga je spoznaja da mesta i tela mogu da trule, da propadaju”, objašnjava Karić.
Uticaj na Linčov filmski i likovni pristup imao je i američki slikar i pedagog Robert Henri koji je mladim umetnicima govorio da razum može da bude velika prepreka u percepciji realnog. Linč je zadržao dečiju fascinaciju svetom koji ga okružuje, neopterećenu intelektom koji ograničava prostor mašte. Rezervoar ideja ne traži u realnosti, već u poniranju u svoj unutrašnji svet. U tome mu pomaže transcendentalna meditacija kojoj se svakodnevno posvećuje.
U srži njegovog umetničkog izraza je poetika oneobičavanja, o čemu svedoči i ova izložba. Da bi evocirao detinjstvo Linč je postavio dečaka sa hipertrofiranom glavom u polje sa drvenim konjem i malim avionom. Na izloženim fotomontažama su glavni toposi Linčovog sveta, kuća kao prostor u kome idila može da se pretvori u košmar, glava koja ovde asocira na Magrita, insekti koji remete sliku normalnosti. To su elementi oniričke slike u kojoj vladaju nekontrolisane sile, u kojoj je atmosfera uznemirujuća, preteća, klaustrofobična, poput one u filmovima „Glava za brisanje” i „Tvin Piks”. Veliku pažnju posvećuje kompoziciji ovih kolaža, kao što u svojim filmovima pažljivo radi na dekoru, na sceni kao važnom elementu u prenošenju psiholoških stanja njegovih junaka.
Crno-bela tehnika pojačava utisak neobičnog i začudnog. Na pitanje zašto iznova koristi ovu tehniku odgovorio je da na taj način želi da ono što vizualizuje odvoji od realnosti.
„To je ključ za razumevanja Linčovog rada, sposobnost da nešto što je svakodnevno, prepoznatljivo, blisko predstavi u nekom drugom poretku u kome postaje strano i strašno”, kaže Karić.
Za razliku od pokretnih slika nepokretne pričaju male priče, a od posmatrača zavisi da li će one prerasti u velike. Linč želi da svako u njima pronađe prostor za sopstveni svet mašte, snova i košmara. „Ista slika na različite načine deluje na posmatrače”, kaže reditelj filmova „Čovek slon” i „Mulholand drajv”.
Posetiocima beogradske izložbe obratiće se preko video-linka u utorak 12. septembra u 19 sati, u sali Dvorane kulturnog centra u Kolarčevoj nakon prikazivanja dokumentarnog filma o njegovom životu.
(Politika)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com