Tek pošto je primila prestižno priznanje Dobričin prsten, naša istaknuta umetnica za Glossy evocira uspomene na svog supruga, čuvenog glumca, za koga kaže da joj je bio velika podrška i u životu i u poslu.
Ako bi se nabrajali svi filmovi, televizijske serije i pozorišne predstave kojima je svoj doprinos dala naša čuvena glumica Milena Dravić, mogla bi čitava jedna serija da se izmontira. Bila je to samo jedna od brojnih dosetki kojih su se u večeri 15. decembra, kad joj je uručena prestižna nagrada Dobričin prsten, prisećale njene kolege, saradnici i prijatelji na sceni Zvezdara teatra. Ipak, publika i bez podsetnika poznaje sve Milenine glumačke bravure i svaku nijansu njenog talenta jer se pred kamerama i na sceni uvek nesebično davala. Možda je samo manje poznat njen privatni život, čije je detalje brižno čuvala za sebe i svog životnog saputnika Dragana Nikolića, od koga ju je sudbina zauvek razdvojila pre nešto manje od dve godine. Njihov brak odavao je utisak savršenog, a tome su i sami doprinosili tkajući u njega, pored ljubavi, i svako svoje profesionalne uspehe.
Upravo te večeri, kad je Milenina karijera duga više od polovine veka stavljena pod lupu javnosti, kad su o njenom uspehu, nesebičnom prijateljstvu i veličini govorili mnogi koji je poznaju, i sama umetnica suočila se sa evociranjem brojnih uspomena, koje su, pomešane s trenutnom srećom, proizvele neverovatnu količinu pozitivne energije.
Da li ste sumirali utiske s te veličanstvene večeri?
– Veoma sam srećna i zadovoljna kako je sve proteklo. Sve je bilo s merom, a svi koji su govorili na sceni učinili su to na dirljiv i izuzetno lep način, pa sam zamolila da mi sve tekstove pošalju za uspomenu. Jer, znam da su svi iskreno govorili. U publici je vladala divna atmosfera, ljudi su bili dirnuti i s takvim ushićenjem sve propratili da sam kasnije čula komentare kako, što se tiče Dobričinog prstena, nikad nije bilo ovako dirljivo i lepo. Neko je rekao da je prosto u Zvezdara teatru vladala dobrota. Ljudi su se prodobrili i nisu želeli da idu kući.
Jeste li svesni da je sve to zbog vas i svih odnosa koje ste gradili decenijama?
– Pa dobro, ceo svoj život sam se trudila. Pre svega, vaspitanje koje sam ponela iz kuće pomoglo mi je da naučim kako da prihvatam i prigovore. Ako su me roditelji opominjali, uz to su mi govorili da se ne vređam jer je svaka kritika za moje dobro. Zato sam kasnije, kad sam počela da radim, shvatila da prema poslu koji sam dobila, a koji volim i koji sam obožavala, moram da budem maksimalno odgovorna, baš kao i prema saradnicima. Jesam se odrekla mnogih stvari u životu, ali moralo je tako da bude da bi danas moja karijera bila zaokružena i krunisana ovom veličanstvenom nagradom Dobričin prsten.
Vaša koleginica Seka Sablić naglasila je te večeri da ste posao uvek stavljali iznad privatnog života. Sada, kad stojite na vrhuncu karijere, da li vam je žao što ste možda nešto privatno sklonili u kraj?
– Pre svega sam vodila računa o svojoj porodici i njih nikad nisam mogla da sklonim sa strane. Moji najbliži su mi bili imperativ u životu, oni su mi davali i snagu, a onda i moj Dragan, koji je uvek stajao uz mene, štitio me i davao mi podršku i sigurnost. E sad, što se ja nisam mnogo provodila, uživala u životu i jurcala na sve strane, druga je priča. Naravno, sve umetničke događaje sam pratila, ali ono što se narodski kaže „kafanica, sudnica, ludnica“, toga nije bilo. Ako sam i imala slobodno vreme, trošila sam ga na to da pratim rad svojih kolega, da pogledam dobru predstavu, film i festival. Da se nisam tako ophodila prema privatnom životu, ne bih mogla da postignem u poslu sve što jesam. Ali za svoje najbliže uvek sam bila tu, uzvraćala sam svakome ko mi je pomogao i dala za njih sve od sebe. Da sam u nekim trenucima za njih mogla i život da dam, učinila bih to.
Pored rođaka, imate i divne prijatelje. Jesu li vam i oni podrška?
– Reč je o prijateljstvima koja traju godinama i iskrena su. Bili su uz mene kad mi je bilo najteže, a i dan-danas to čine. Obilaze me, bodre, što je za mene veličanstveno i ja sam im zahvalna do neba.
Prija li vam kad u razgovorila s njima često pominjete pokojnog supruga i time oživljavate uspomenu na njega?
– Dragan bi se mnogo radovao i bio bi srećan što sam doživela da dobijem ovu nagradu. S druge strane ja, ne kao njegova supruga, već kao kolega, smatram da je on morao takođe da bude dobitnik Dobričinog prstena. Danas kao da mnogi shvataju da je tako trebalo da se desi. I šta više da pričam, sve se ispričalo pa i to koliko je zaslužan za mnoge velike i lepe stvari, koliko je bio veliki umetnik. Bio je izuzetan čovek. Srećna sam što sam bila s njim, ali i nesrećna što ga više nema.
Doživljavate li svoje životno doba kao ono u kojem se evociraju uspomene često ili želite da mislite na nešto što će se tek desiti?
– Iako vodim jednu svoju borbu, u čemu sam vrlo disciplinovana, mislim i na nešto lepo što bi moglo da se desi. Ne znam koliko, ali verujem da još mogu da dam nešto od sebe.
Šta može da vas usreći?
– Muzika, s kojom sam ušla u život. Govorili su mi kako sam još kao beba, pa kasnije i kao devojčica, obožavala da slušam muziku i uz nju igram. Išla sam i u baletsku školu, pa svirala klavir. Zaista uživam i uz sve te velike umetnike, među kojima je Ivo Pogorelić. Posle božanstvene ceremonije u Zvezdari, sutradan sam otišla na njegov koncert. Kad sam čula da će doći u Beograd, rekla sam sebi – ne znam kako, ali ću morati da odem, i uspela sam. Smatram ga genijem koji svojim delima leči, a meni je kontakt s muzikom veoma važan.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com