U zaostavštini čuvenog engleskog pisca Čarlsa Dikensa ostao je nedovršen roman o izvesnom gospodinu Drudu. To je navelo poznatog američkog pisca Dena Simonsa da, uz dosta istraživanja o Dikensu, njegovoj epohi i savremenicima, napiše roman "Drud", roman sa zanimljivom idejom, ali predugačak za tu vrstu priče.
Narator romana "Drud" je Vilki Kolins, savremenik, saradnik i prijatelj Čarsla Dikensa, takođe i pisac. Roman je kod nas objavljen u dva dela, ukupno oko devet stotina strana. Tokom prvih sto osamdeset strana, saznajemo da je Dikens umalo poginuo u železničarskoj nesreći, prilikom pomaganja oko spasavanja preživelih upoznao misterioznog, nakaznog gospodina Druda, i postao opsednut idejom da ga pronađe u katakombama ispod Londona. Dikens nalazi Druda, ali ne pred samim Kolinsom, koga je ostavio u pozadini; kasnije, Kolinsa ucenjuje inspektor Fild, stari Drudov neprijatelj, i preti mu da će odati njegove tajne ukoliko Kolins za njega ne špijunira Dikensa i tako ga ne odvede do Druda.
Ni nakon prvih sto osamdeset strana roman se ne ubrzava. Simons se jako trudi da pokaže kako puno zna o Dikensu, Kolinsu, o tom vremenu i društvenoj situaciji, šta je koji od pisaca tačno kad radio… To prilično guši radnju. Kolins nevoljno pokušava da sazna više o Drudu, a događaji iz misterioznih prelaze u domen fantastike, kada ispadne da je Drud egipatski sveštenik natprirodnih moći i sa zastrašujućim sledbenicima. Događaji bi se zahuktali, kad ne bi bili beskrajno spori i ispunjeni prevelikom količinom detalja.
Simonsovo poznavanje epohe dodaje na zanimljivosti romanu, ili bi dodavalo, kada on sa pokazivanjem tog znanja ne bi preterivao. Odnos Dikens-Kolins je nalik na odnos Mocart-Salijeri, što takođe dodaje na zanimljivosti. Kako radnja dalje odmiče, tako po nekim elementima sve više liči na petparačke romane, što je u skladu sa naratorom, autorom takvih romana, i pažljivo osmišljen postupak.
Osim prevelike razvučenosti romana, problem predstavlja i nepouzdani narator. Naime, Kolins, zbog gihta, uzima velike količine laudanuma, kasnije i opijuma i morfijuma, tako da je krajnje nesigurno šta se tu zaista desilo, a šta su halucinacije pod uticajem opijuma. U priču se upliće i hipnoza, čineći naratora još nepouzdanijim. Edgar Alan Po je bio majstor da ispriča jezivu priču iz ugla nepouzdanog naratora; to je moglo i ovde da uspe, da je Simons napisao priču, a ne roman od devetsto strana. Devetsto strana tokom kojih ne znate šta je stvarno, a šta su halucinacije ljubomornog salijerijevskog lika, zamorno je čitati, dok vas jedan od najjeftinijih mogućih preokreta pri kraju romana navede da poželite da pozamašnom knjigom gađate autora.
Ukoliko osećate da morate da pročitate svako Simonsovo delo, ili sve u čemu se makar pominje Čarls Dikens, pročitajte i roman "Drud". Ukoliko ne, ovo delo slobodno preskočite.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com