Naučnofantastični roman „Mogućnost ostrva“ nagrađivanog, hvaljenog i popularnog francuskog autora Mišela Uelbeka (po njegovom romanu „Elementarne čestice“ snimljen je istoimeni film) nekima će se učiniti kao duhovit, pronicljiv, ciničan i oštar, dok će kod drugih izazvati tek blagu dosadu.
Glavni lik ovog romana je Danijel, komičar kome je sa četrdeset i nešto godina (života, ne bavljenja komedijom) karijera pri kraju, a u sličnoj su fazi i njegov ljubavni i seksualni život (strahovito mu teško pada što četrnaestogodišnjakinje i petnaestogodišnjakinje ne žele seks sa njim – nije da je ikada stvarno bio sa maloletnicom, ali mu teško pada što ga odbijaju).
Igrom slučaja naleće na jednu sektu, u početku smešan projekat koji vremenom prerasta u nešto znatno ozbiljnije, izgubivši u tom procesu religijsku konotaciju (koju većina sledbenika ionako nije shvatala ozbiljno ni u početku) i postavši pokret koji će svojim sledbenicima obezbediti vrstu besmrtnosti putem kloniranja i genetske manipulacije. Sve što se od sledbenika traži jeste da prilože svoj DNK materijal (kako bi imalo šta da se klonira) i napišu autobiografiju.
Ono što čitamo zapravo je Danijelova autobiografija, praćena komentarima Danijela24 i Danijela25, njegovih klonova dve hiljade godina kasnije. Danijel, kome je i inače profesija bila posmatranje sveta (cinično, kako bi od toga pravio skečeve), na taj način postaje posmatrač istorije u nastajanju; jer, dve hiljade godina kasnije, ljudska civilizacija je praktično nestala – postoje tehnološke ruševine, postoje kanibalistički divljaci na nivou pećinskih ljudi, svako na svom imanju (komunikacija ide isključivo elektronskim putem, ne postoje fizički susreti), i postoje genetski modifikovani klonovi nekadašnjih sledbenika Elohimista.
Tokom više od jedne trećine knjige pratimo Danijelov život pre sekte, pun zapažanja o današnjem dobu, kada i on živi, zapažanja koja bi trebalo da su oštroumna i pronicljiva, mada po „mudrosti“ nisu dalje od nivoa „Dnevnika Bridžit Džouns“ ili „High Fidelity“. Ima tu i tačnih zapažanja, samo što ona nisu nikakva novost za iole inteligentnog čitaoca. Taj nedostatak dublje mudrosti glavnog junaka posve je, međutim, u funkciji toka romana, jer lik i treba da bude prosečnjak, ne genije; ali, u kombinaciji sa Danijelovim cvilenjem što ga četrnaestogodišnjakinje neće, stvara problem zvan „koga je briga šta će biti sa ovim paćenikom“.
Kasnije, međutim, kad se razvije priča sa „sektom“, sama radnja postaje dovoljno interesantna da bi bila vredna praćenja – želite da saznate kako su se stvari razvijale i kako se došlo do klonova kao što su Danijel24 i Danijel25, do osoba kojima je nepoznata patnja, ali i bilo kakva stvarna radost. Kako se došlo do budućnosti u kojoj se radi na dolasku Budućih, neke vrste savršenih bića koja će naslediti novoljude kakvi su klonovi – klonove koji su odgajani u veri da je svrha njihove egzistencije da pažljivim proučavanjem autobiografije svog originala i ostavljanjem sopstvenih komentara na nju vremenom dovedu do (nedovoljno definisanog) nastanka Budućih, ali se sve više osećaju besciljno i kao da im život zapravo i nema smisao.
Budućnost kakvu Uelbek predstavlja u nekim aspektima prilično liči na sadašnjost. Ljudi budućnosti hrane se mineralnim kapsulama, dok današnji ljudi dobar deo neophodnih vitamina i minerala dobijaju iz preparata, ne iz hrane; ljudi budućnosti komuniciraju isključivo elektronskim putem, dok danas ljudi sve više komuniciraju putem elektronske pošte, interneta, SMS poruka, a sve manje se zaista viđaju. U tome i jeste najveća vrednost najnovijeg Uelbekovog romana, barem za one koji do tog zaključka nisu došli i bez ove knjige: današnji život vodi ka stvaranju ljudi koji su, istina, fizički zdravi i u formi, ali ne poznaju patnju, imaju vremena za sebe koliko god žele – ali nemaju želju da žive.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com