Što više starim sve više me proganja jedno pitanje, mislim se, mora biti da se negde skriva neki važan i pametan savet za starce. E da mi je samo znati kako je provodio dane Vilijem Šekspir kad se povukao iz londonske kuke u mir i spokoj rodne varošice. On je uspeo da se odupre poganoj taštini što i starce razjeda, još kako. I da sam sebi na vreme kaže: dosta je bilo, kući. Skockao je dovoljno bogatstvo da kupi lepu kuću, imanjce, da ne oskudeva i ne moljaka, da ugodi sebi i posveti se običnom slatkom životu i samoći.
U Oluji, poslednjem komadu, kad je zbirao sve na jednu gomilu on i njegov Prosperosu naslutili basnoslovnu vrednost i blagodet običnog života. Jeste dosadnog, praznog, glupog, apsurdnog, ali brate slatkog. Pokušajte da zamislite njegov mozak koji je posle Boga najviše stvorio, kako je jednom zavidljivo rekao Viktor Igo, kako ga više ne secaju i ne probadaju takozvane velike misli. Nego se zabavlja, izmotava, raduje, živcira i svađa sa džangrizalom Žerom, kako se šali i igra sa unucima ili korača polako nogu pred nogu i zvižduće neku blesavu pesmicu, baš ga briga.
Zašto sam ispričao ovu priču? Ima razloga. I ozbiljan čovek mora da bude malo nezobiljan da bi bio istinski ozbiljan. Tako i sa Vajnom i ozbiljnom istorijom. A gde je u njoj mesto u običnom, slatkom životu, igri, sportu, fudbalu na primer?
Pametni profesor Miloš Đurić je govorio i naglašavao kao glavnu pouku da se u Staroj Grčkoj kao najveću kaznu, veću i strožu od smrtne, držala zabrana zločincu da gleda Olimpijske igre. Retko ko bi od nesrećnika to izdržao. Presvisnuo bi.
Prošlo je više od pola veka kako tobož ratuju Zvezda i Partizan. Više od 250 utakmica, gledao sam skoro svaku. Sto puta bio srećan, sto puta utučen, pedeset puta nerešen (srećno tužan, ili tužno srećan), a uvek ispunjen snažnim i dubokim osećanjem da sam živ i pomešan sa isto tako šašavim ljudima. Izračunajte ako sam dvesta puta gledao Zvezdu protiv Partizana, pa sto puta protiv Dinama, Hajduka, Sarajeva, Vardara, još toliko protiv raznih Juventusa, Mančestera, Reala, Panatenaikosa, Norčepinga… Dodajte još najmanje sto utakmica naše reprezentacije, pa ja sam gledao jedno sigurno hiljadu i petsto utakmica! Hiljadu i petsto dana! Pet godina! Dobra komadeška mog života! Mogao sam da završim dva fakulteta i naučim dva jezika, engleski i japanski. Ja sam izabrao fudbal. A takvi kao što sam ja ima na milione.
Zbog toga sam voljan ako mi dopuste i malo pomognu i ugode da sačinim jednu istoriju, povesnicu, o pedeset godina slatkog ratovanja Zvezde i Partizana, pričao bi iz emisije u emisiju kako je bilo. Od početka do prekjuče. Izgubio je Partizan, pa šta? Dobio je pre toga sto puta, pa šta? Pobedila Zvezda, pa šta?! Izgubila je pre toga sto puta, pa…
Evo najglupljeg saveta: ludi navijači budite pametni. Ako se slažete, jedva čekam da se ponovo vidimo.
(Nešto lepo/Fondacija Slobodan Stojanović)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com