Brojao sam, ovo je deseti put kako zapodevam ova ugodna ćaskanja svake nedelje, o starosti, o starenju. A zamerilo mi nekoliko prijatelja što u ovim razgovorima ne potegnem i neku temu o takozvanom stvarnom životu, onu svakodnevnu jadikovku. Kako bi rekao Tin Ujević: O jadu i bedi, o sikiracijama – nego stalno navodim da se priča o ovime i onome, a sve izokola kao da sam ne daj Bože najmljen da od zabrinutog i namučenog naroda skrivam kako je život težak i jedva se podnosi.
Dobro. O čemu biste vi? Pitao sam. O tome kako kasne penzije, kako su sramno male, o skupoći, o bolesti, o samoći, uvredama, poniženjima, kako se bezdušno postupa sa slabima, starima i nemoćnima? Ama ljudi! Pa zar vam nije dosta o tome svaki dan od ujutru do uveče, da more i nedeljom. E neću! Kažem neću bre! Jer uprkos bedi i nevolji, život je ipak praznik, svečanost, a i ako nije, neka bude.
Oduvek sam mislio kako bi bilo korisno i lekovito ako bi novine na prvoj strani imale rubriku: Nešto lepo, pa da se odupru onom nasrtaju ružnih, groznih vesti OVOLIKIM slovima da te uplaše o ratovima, o poplavama, zemljotresima, pogibijama, zločinima i šta je rekla tj. izjavila ova ili ona budalčina. Jer oni, znate, ne govore kao ljudi. Oni izjavljuju. Većinom gluposti i budalaštine.
Predlagao sam nešto lepo nekim mojim prijateljima urednicima i novinarima – neće. Odgovarali su mi uvek istim tupavim vicem. Nije, vele, nikakva vest da je pas ujeo čoveka, već da je čovek ujeo psa. Čista glupost. Ama ljudi, zar je vest samo ako neko nekoga ujede?!? Zar ne bi bilo mnogo lepše da umesto: juče posle duge i teške bolesti preminuo taj i taj Bog da mu dušu prosti, pročitamo: Danas je u zdravlju i veselju okružen prijateljima i rodbinom gospodin taj i taj napunio sto godina. To je vest! Vraga! Nema toga u novinama. U novinama ispada da je važnija smrt nego život.
Još mi zameraju da uzimam mnogo primera iz knjiga i pozorišta, a malo iz života. To je istina, život nije knjiga ni pozorište, ali se knjiga i pozorište hrane od života. A i ti pisci, oni više cene nesreću nego sreću. Još je grof Tolstoj odvalio kako je sreća tobož dosadna a nesreća zanimljiva. Znate ono sa početka Ane Karenjine. Većina njihovih ljubavnih priča ima tužan kraj, rastanak, a ja znam za veliki broj srećnih brakova, da su neki čovek i žena zajedno proživeli pedeset pa i više godina. Uveren sam da ih ima i danas posle podne sa nama tu preko puta. Drže se za drhtave ruke. Jedno drugom pomažu da im se ljubav ni u starosti ne umanji, nego uveća. Čestitam od srca.
Stari ljudi često cvile, sam kao stari panj, panj dabome. Panj istina nema krošnje, razgranato granje ali ima korenje, ono ga drži čvrsto. A ja se zapričao… a počeo je post a u postu valja svakako i svako da se uzdržava, koji vole više da cugnu – da smanje, koji vole mnogo da jedu – da umanje, a koji vole da mnogo pričaju (kao ja neki put) – neka skrate koju. Ajde sad malo da ćutim.
(Nešto lepo/Fondacija Slobodan Stojanović)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com