Kada se pomenu vukodlaci, prva asocijacija obično bude na literaturu ili filmove sa anglosaksonskog područja, što baš i nije pravedno, jer o tome pišu i naši autori. Jedan takav primer je roman-prvenac "Strava u Ulici kuge" mlade domaće spisateljice Mirne Zakić.
U svetu sličnom našem, u zemlji veoma sličnoj našoj, u neimenovanom gradu, živi Adamantina Marks, usamljena, pomalo muškobanjasta devojka kratke kose, večito zakrvavljenih očiju, sa noktima koji u određeno doba meseca postaju tvrđi, dok joj telo postaje sve maljavije. Ne, to nije čudan oblik PMS-a, jer ona više i nema menstruaciju: Adamantina (skraćeno Ada, mada mrzi taj nadimak) je vukodlak, i u vreme punog meseca postaje čudovište koje divlja po gradu.
Adamantina je vukodlak postala nakon što je preživela napad drugog vukodlaka. Živi od novca koji je ostao od polise osiguranja njenih roditelja poginulih u saobraćajnoj nesreći, a nakon što je postala vukodlak, povukla se u sebe, napustila studije, praktično i nema prijatelja, živi od danas do sutra i povremeno, iz dosade i radoznalosti, obavlja posliće za lokalnog "biznismena" Vinsenta, zapravo nekadašnjeg španskog plaćenika-osvajača koji je, pretražujući skrivenu Montezuminu riznicu, slučajno nabasao na pukotinu u prostor-vreme kontinuumu, i zajedno sa još jednim "bratom po oružju" i solidnom količinom actečkog zlata dospeo u sadašnjost. Saborca je preklao, zlato zadržao, naučio lokalni jezik i običaje i, spolja posmatrano, ne razlikuje se mnogo od uobičajenog mafijaša-preduzetnika. A onda mu je zlato nestalo i traži od Adamantine, detektiva-amatera, da to blago pronađe. Zlato je bilo zaštićeno i savremenom tehnologijom i magijom (kojom se Vinsent ponosi, a Adamantina prepoznaje da je u pitanju obična tričarija koju bi i dete koje uči od veštice umelo da ukloni), nema tragova obijanja, ali nema ni zlata.
U potrazi za nestalim zlatom, Adamantina stupa u kontakt sa različitim neobičnim poznanicima kao što su krvopija Asirac i u šesnaestom veku veštačkim putem stvoreni hermafrodit Ono, udružuje snage sa Milošem, Vinsentovim telohraniteljem koji je zapravo na tajnom zadatku, usput pomaže Gavri, koji je možda pali anđeo, a možda i ne, prolazi kroz rupu u vremenu i biva u opasnosti da bude zaražena kugom… Čitav jedan interesantan i neobičan svet, uz mnoštvo zanimljivih detalja i nagoveštaje da bi tu moglo da bude i mnogo više, stali su u ovaj neveliki roman.
"Strava u Ulici kuge" pati od nekih početničkih grešaka, kao što je nedovoljna uverljivost koja ne proističe od raznolikih stvorenja u knjizi – ona se sasvim lepo uklapaju – već od toga što deluje kao da Adamantina manje-više tumara unaokolo, nasedajući na trikove kradljivca zlata, a ipak… Nećemo vam otkriti šta se dešava, ali, recimo da nije dovoljno uverljivo. Drugi problem je teškoća bilo identifikacije bilo bar saosećanja sa glavnim likom – ne bi bio nikakav problem prihvatiti nekoga ko je žrtva napada i kao posledicu ima bolest zbog koje jednom mesečno, nesvestan svojih postupaka, postaje vrlo gladan i divljačan krvolok, ali ta ista osoba sasvim svesno krvopiji obećava trudnicu (može se pretpostaviti u koje svrhe) kao isplatu za usluge u nalaženju nestalog zlata (nije da traži svoje nestalo dete, ili da će joj život biti ugrožen ako ne nađe zlato, pa da takav postupak, u očajanju, još i bude razumljiv). Adamantina se gadi toga što čini, mrzi tu krvopiju, ali ipak obećava takvu isplatu jer je to ono što krvopija traži.
Uprkos ovim manama, "Strava u Ulici kuge" je i više nego prihvatljivo delo. Zanimljiva je, brzo i lako se čita, i pruža vam prozorče u svet dovoljno interesantan da želite još bolje da upoznate i njega i likove koji u njemu obitavaju. A pošto se radi o romanu-prvencu mlade spisateljice, možemo se nadati da će njene sledeće knjige biti još bolje, i sa nestrpljenjem ih iščekivati.
Roman je dobio nagradu Društva ljubitelja fantastike "Lazar Komarčić" kao najbolji roman iz oblasti fantastike u 2006. godini.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com