Krajem 19. i početkom 20. veka u Srbiji, Radoje Domanović (1873-1903) ima svoj najplodniji satirički period. U to vreme nastaje njegova pripovetka "Stradija", u kojoj je reč o čudnovatoj zemlji u kojoj je sve drugačije od normalnog i prirodnog. Ne trpe se školovani ljudi, a žigosanje ljudi nije sraman čin već velika počast i znak razlikovanja od stranaca. U Narodnom pozorištu u Beogradu reditelj Kokan Mladenović postavlja komad Svetislava Basare "Nova Stradija". Ovim repertoarskim potezom reditelj i mnogobrojna glumačka ekipa želeli su da pokažu kako izgleda jedna nova izmišljena država koja podseća na današnju Srbiju, punu nelogičnih logičnosti koje se mogu dekodirati samo stradijskim, ili srpskim ključem – kako vam drago.
Scenski prikaz države satkane od nerealnih ambicija, loše interpretiranih mitova i nacionalne prepotencije (često podgrejane lošom rakijom) vizuelno su uobličili Marija Kalabić (scenografija) i Bojana Nikitović (kostim), a u glumačkom ansamblu nalaze se: Aleksandar Srećković, Miodrag Krivokapić, Branko Jerinić, Ljiljana Blagojević, Radmila Živković, Ivan Zekić i mnogi drugi. Zajednički cilj ansambla Narodnog pozorišta bio je jednostavan – rešiti problem pronalaženja adekvatne scenske forme za prikazivanje satire i otkrivanja publici na umetnički način koji su to uzroci naše stvarnosti. Izgleda da je došlo pravo vreme da se postavi pitanje poređenja svega onoga što je Srbija bila i što je danas, o čemu piše Svetislav Basara u "Novoj Stradiji".
Sve naše vekovne mane žilavo opstaju, a svaka eventualna vrednost, reklo bi se, osuđena je na propast. "Nova Stradija" preispituje pravila po kojima tokom sveg ovog vremena zajedno sa nama živi "nepostojeća zemlja Stradija", zemlja za koju niko pouzdano ne može utvrditi gde se nalazi, ali u kojoj mi, začudo, živimo svih ovih godina, od kada ju je Domanović otkrio pa sve do danas.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com